“Hear me, O you princes.
Hear me, you creators and contenders,
You Lords of Life and Death,
You Lords of Air and Earth and Fire and Water and Time and Space.
I am of you and yet not of you
I am flesh and yet I am spirit
And I speak with the sanction granted to the legions who have stood before me
In this place and walked before me upon this way.
I stand before you in this place, and I walk toward you on this way
The way is long but the way is old and the way is the way of power.
I am chosen and I am willing.
With the feet that are my flesh I tread between dimensions
And I shall speak the way.
With the hand that is my flesh I reach out across the abyss,
And I shall speak the way.
With the eyes that are the windows to my soul I look from world into world
And I shall speak the way.
The locks of time are shattered and the bars of space are burned to ashes!
Come, you creators –
I will walk with you on the way,
And I will reach to you on the way,
And I will gaze upon you on the way!
As it was in the days before me, it shall be again!
Hear me – hear me, and let the seal be broken!
I speak the way. And the way is open!”
– Speaking of the Way, Louise Cooper
“Above all, never get involved with groups that do not teach invocation
unless you see magic as an extended RPG, or just need to belong to a group
so much that they don’t care that the magic never actually works, or at
least not beyond the limits of chance. Needing to belong to a group is a
natural instinct in our species, but without invocation there is no magic,
even if it isn’t called that.”
– Steve Wilson
“Invoke often. Banish often.”
– Aleister Crowley
Od Servitora do Bogoforme
Kao što smo već raspravili, prosto davanje ličnosti lansiranom sigilu i VERA u tu ličnost stvara servitora. Kada tog servitora počne da koristi više ljudi, nastaje egregor, a kada on postane predmet vere hiljada, nastaje Bogoforma.
Ova linija razvoja je prisutna ne samo u magiji, već i u spontanom razvoju Bogoformi. Primitivni čovek posmatra vatru, i smatra je (sa razlogom) božanskom. Plemenski šamani u vatri nalaze znakove o budućnosti, i inspiraciju za sadašnjost. S vremenom, neki oblici u vatri bivaju primećeni, i razvija se sistem, sa imenima raznih oblika. Antropomorfizacijom vatre, nastaje bog “čije lice se ponekad može videti u plamenu;” kao ime, tog Boga nazivaju imenom Vatre, Loge, i počinju da ga obožavaju. Oko njega i njegovih dela se stvaraju mitovi. Na kraju, imamo Lokija, Boga Vatre, kao ustanovljeno i jasno definisano božanstvo.
Dakle, od personifikacije neke korisne sile, preko egregora koga poštuje celo pleme u istom obliku, do Bogoforme koja je sveprisutna preko pola kontinenta…
U kom smislu, međutim, Bogovi postoje? Ovo je pitanje na koje je veoma teško odgovoriti. Neki tvrde da su Bogovi simboli sila koje zaista postoje u prirodi, i da antropomorfna ličnost sa kojom ih zamišljamo služi da olakša kontakt sa tim silama. Neki tvrde da su u pitanju arehtipi podsvesti, određeni načini razmišljanja (određene “žabe” koje se javljaju u skoro svim “vrećama”), određeni fokusi svesti. Treći, opet, tvrde da su u pitanju energetske forme koje je čovečanstvo stvorilo svojom verom. Četvrti, tzv. “radikalni politeisti,” tvrde da Bogovi i Boginje doslovno postoje u svakom smislu te reči…
Iskreno vam preporučujem da izgradite sopstveno mišljenje radije nego da prihvatate bilo čije po ovom pitanju. Međutim, imajte u vidu jednu stvar pre nego što počnete: postoji jedan dokaziv nivo postojanja Bogova, mimetički. Naime, zamislimo situaciju u kojoj srednjovekovni inkvizitor koji veruje u Satanu muči i ubija čoveka koji je optužen za Satanizam. Da nije Satane i verovanja u njega, taj čovek bi ostao živ i zdrav; prema tome, može se reči da je Satana izazvao mučenje i ubistvo tog čoveka.
Ako vam ovo liči na besmislenu igru rečima, predlažem vam da razmislite šta bi se vama desilo ako bi ste otišli u neku grupu agresivnih hrišćanskih vernika i počeli da propagirate, recimo, radikalni Gnosticizam (koji veruje da je Bog Starog Zaveta bio zao, a da je zmija u stvari Hristos, ili Bog Novog Zaveta, koji je spasao čoveka bezumne poslusnošti za koju je bio stvoren). Snagu mimetičkih formi nikada ne treba potcenjivati.
Worship
Worship se na srpski prevodi pod “obožavanje;” reč koju nikako ne volim, pošto misreprezentuje zdrav odnos između čoveka i njegovih Bogova, koji bi trebalo da bude zasnovan na (međusobnom) POŠTOVANJU, radije nego na obožavanju.
Odnosi između ljudi i njihovih Bogova su mnogostruki i teški za klasifikaciju. Ali, da bi smo dali odgovor na pitanje zašto toliki Magi koriste razna božanstva i Bogove, predstavićemo četiri osnovna modusa tih odnosa:
– Bogovi kao principi. Stari Egipćani, koje danas smatramo mnogobožačkom nacijom, su u stvari bili više monoteistički nastrojeni od modernih pravoslavaca (kod kojih su razni sveci preuzeli uloge nezavisnih Bogova). Princip univerzuma je za njih bio jedan, a Bogovi su bili otelovljenja i personifikacije PRINCIPA, ili “netera.”
Odnos mnogih Maga sa Bogovima je upravo ovakav: Bogoforma predstavlja neki ideal kome Mag teži. Recimo, Mag može staviti statuu Boginje Atine na svoj oltar, i početi da meditira nad njom i da se trudi da shvati tu Boginju…uzimajući da ona otelovljuje i daje fokus njegovoj potrazi za mudrošću.
– Bogovi koji menjaju svet. Mnogi ljudi (dobar deo Asatru struje spada u ovaj deo) ispravno smatraju da Bogovi u koje društvo veruje menjaju to društvo. Grupa ljudi koji zaista veruju u Hrišćanskog Boga će se odnositi prema svetu i drugim ljudima radikalno drugačije nego grupa Starogrčkih Pagana.
Logičan zaključak je da širenje religije menja svet. Naićićete na dosta ljudi koji se trude da rašire veru u određenog Boga ili Boginju zato što veruju da će svet postati bolji (ili makar više onakav kakav bi oni želeli da bude) što se više ta religija bude širila.
– Bogovi sa kojima se trguje. Ovaj stav se zasniva na ideji da Bogovi imaju određene funkcije, i da su ograničeni u drugim sferama. Tipičan primer ovakve vere je Vudu: houngan može da prizove Lou vode i da od njega zatraži da mu obezbedi sigurno putovanje preko okeana; zauzvrat, Loa od njega traži da uradi nešto na zemlji, gde je božanstvo nemoćno.
Indijski Bog Ganesha, uklanjač prepreka, se takođe veoma često koristi u ovoj formi, i nude mu se razne “usluge” na fizičkom svetu u zamenu za njegovu pomoć.
– Bogovi koji se prizivaju. Konačno, u okviru Visoke Magije, priziv Bogova, invokacija, se koristi kao pomoć u Velikom Radu. Razbijanje ega i radikalna promena tačke pogleda do koje dolazi u toku invokacije se smatra nezaobilaznim u Velikom Radu.
Invokacija
Invokacija je toliko jednostavna a istovremeno toliko komplikovana, da ju je veoma teško objasniti. U principu, stvar se svodi na stvaranje ritualne atmosfere u kojoj Mag, korak po korak, poprima aspekte arhetipa koga priziva.
Recimo da želimo da izvedemo invokaciju Odina. Prva stvar koju ćemo uraditi je detaljna priprema: uzećemo Sage i Ede, uroniti u njih, i čitati mitove u što izvornijem obliku. Pročitaćemo sve što ima veze sa Odinom, uživljavajući se u to što je više moguće.
Pripremićemo ritualni prostor, kao i ritualnu odoru: sivo odelo, plava kapuljača i plašt ako je tako nešto dostupno, šešir sa širokim obodom. Koplje ili štap su takođe poželjni. Pripremićemo plave sveće, i neki “ratnički” incense. Obezbedićemo da nas niko ne uznemirava – telefon će biti isključen, zvono na vratima takođe, nećemo očekivati nikakve posete.
Izvešćemo detaljno isterivanje prostora u kome će se izvoditi invokacija, zatim zapaliti sveće i incense. Opustiti se donekle, stojeći, i centrirati se.
Zatim sledi sam ritual invokacije. Neki Magi koriste dugačke, detaljno zapamćene napeve, neki muziku u pozadini, neki prosto odmah počnu da preuzimaju aspekt Boga. U svim slučajevima, linija rada je ista: dovesti sebe u gnozu, fokusirati se na ideju Bogoforme koja se priziva, i zatim postati ta Bogoforma.
U našem slučaju sa prizivom Odina, to bi moglo da ide ovako: Mag počinje da peva Havamal, u prvom licu:
“Ja znam koliko dugo sam visio
sa drveta šibanog vetrovima
kroz devet dugih noći
proboden kopljem datim Odinu
sebi, od sebe
sa grane drveta
za koje niko ne zna
iz kog korena je izraslo…”
Sa svakim stihom, priseća se događaja, kao da su se njemu desili. Štap u njegovoj ruci je Gungnir, koplje Odinovo. Šešir mu je nakrivljen preko levog oka. On se seća svojih borbi, svojih pobeda i svojih poraza. Seća se stvari koje su se desile, i stvari koje će tek biti. Sa svakom izgovorenom rečju, on postaje sve manje čovek, a sve više Bog…
Zvuči veoma jednostavno, zar ne? Ipak, šanse su da ako pokušate da izvedete priziv, on neće biti ništa više do mahanje rukama; o tome kako da izbegnete ovo ćemo pričati malo ispod. A ako izvedete priziv i on počne da radi, šanse su da ćete se toliko uplašiti, da ćete prekinuti ritual (uobičajena stvar; isto se desilo i meni prilikom prvog pokušaja invokacije Odina; ne zabrinajvajte se, i pokušajte ponovo).
A ako uspe, šta onda?
Za čoveka koji vrši invokaciju, rezultat je doslovno neopisiv. Pogled na sve se menja, i čovek u toku invokacije prosto zna stvari koje inače ne zna (što ima i posledicu: nakon invokacije, ostaje svest da postoji neko znanje, ali da je to znanje previše veliko, i da prosto nije moglo da stane u svakodnevnu svest), vidi stvari koje inače ne vidi, i razume ideje koje inače ne razume.
Tu su i posledice koje mogu biti pozitivne i negativne: događa se da neki aspekti prizvane Bogoforme ostanu prisutne u ličnosti čoveka (mada, ovo se obično može izbeći dobrim isterivanjem nakon rituala); što može biti pozitivno, ako se radi o Odinovoj mudrosti ili pesničkom daru, ali može biti negativno ako se radi o nekoj negativnoj osobini. U svakom slučaju, iskustvo je, nema boljeg izraza, world-shattering. Svet nikad više ne izgleda isto kao što je izgledao pre toga.
Invokacija se često vrši i u grupi, u kom slučaju drugi članovi grupe imaju prilike da postave pitanja prizvanoj Bogoformi. Generalno, ako sam Mag koji vrši invokaciju ima neko pitanje, trebalo bi da to pitanje da nekom drugom da ga postavi umesto njega – pošto neće biti u situaciji da ga postavi sam.
Isterivanje NAKON invokacije je nezaobilazan korak. Suprotno nekim uplašenim mišljenjima na koja možete da naiđete (pretežno hrišćanska), Bogoforme ne mogu da ostanu invokovane duže nego što im Mag dopusti; ali i dalje treba celu stvar prekinuti i završiti što kompletnije, da bi se izbegli eventualni “preostaci” tokom sledećih nekoliko dana. Osim rituala isterivanja, korisno je i izvesti neke stvari koje vraćaju čoveka u normalni tok razmišljanja: okupati se (hladnom ili bar mlakom vodom), pojesti i popiti nešto, prošetati se malo…
Fake it Until You Make it
Kerolov Princip, “Fake it Until You Make it,” je veoma dobar pristup invokaciji. S obzirom da je početnicima invokacija izuzetno teška za izvođenje (uspešnost je reda 2%, što će reći jednom od pedeset puta), ovo je način da se stvar malo ubrza.
Princip je prost: invokacija je matrica svesti pri kojoj se čovek ponaša i razmišlja na određeni, drugačiji nego uobičajeno način. Idući obrnutim sledom, imitacija ponašanja i razmišljanja na taj drugi način (ili bar aproksimacija toga) vodi ka ciljnom stanju svesti.
Neke elemente toga već imate u samoj tehnici invokacije: oblačenje u stilu u kome je Bogoforma opisana, pevanje pesme u prvom licu koju inače peva Bogoforma, itd. Ovo je prosto vođenje toga još jedan korak dalje – ako invokacija bude neuspešna, Mag se i dalje ponaša kao što misli da bi se Bog ponašao na njegovom mestu. Posle nekoliko pokušaja u ovom pravcu, aproksimacija biva sve uspešnija, dok se u jednom trenutku ne javi osećaj da je Bogoforma “odmah tu, samo jedan korak sa strane.” Onda je dovoljno napraviti mentalni korak na tu stranu, i…postiže se uspešna invokacija. Ovo sve zvuči verovatno prilično zbunjujuće, ali postaje sasvim jasno čim prvi put pokušate da izvedete celu stvar.
Caveat: Wicca “invokacije”
I za kraj, jedno upozorenje: ako ikada budete u prilici da posmatrate neku invokaciju, imajte u vidu da neke grupe (pogotovo Vikanci) koriste reč “invokacija” u drugačijem smislu: prosta molitva koja ima OBLIK priziva.
Tako ćete u mnogim vikanskim ritualima naći “invokaciju Boginje” koja se svodi na to da Sveštenica izrecituje molitvu Boginji, pa zatim stoji neko vreme u toku rituala igrajući ulogu Boginje. Sve to veoma liči na “Fake it Until You Make It,” s tim što ovde niko ne pokušava da “make” bilo šta, već se cela stvar svodi na obično teatralno “fake.”
Nakon što budete videli svoju prvu pravu invokaciju, moći ćete veoma lako i sami da napravite razliku između pravih i teatralnih invokacija.