Mi ovde, na žalost, nikako nećemo imati ni vremena ni mogućnosti da se upoznamo  sa punom istorijom Runa, koja je komplikovana, kontroverzna (zbog malog broja preživelih i očuvanih artefakata iz ranog perioda), i još uvek veoma sporna u akademskim krugovima. Tu je i činjenica da je o Runama napisano jako mnogo loših knjiga (sa lošim istraživanjem iza njih, sa ključnim “podacima” koji potiču isključivo iz mašte autora, itd), koja otežava stvaranje bilo kakve definitivne priče iza njihovog nastanka. Ako želite više detalja o istoriji, preporučujem vam da sačekate dok ne budete u stanju da dođete do nekoliko knjiga od raznih autora, i da onda pažljivo čitate, uzimajući sve sa velikom dozom skepticizma, i upoređujući sa drugim teorijama. Rune su, na žalost, u kategoriji stvari o kojima je napisano više potpuno fantastičnih “istorijskih” knjiga nego knjiga koje imaju bilo kakve veze sa stvarnošću. Preneću vam ovde samo par ključnih koncepata neophodnih za razumevanje samog Runskog sistema, sa kojima bi se (valjda) svi istoričari složili: (Slika – The Elder Futharc. Pažnja: imena Runa su na slici data na Starom Visokom Nemačkom. Rune su korišćene u celoj severozapadnoj Evropi, tako da za njih ima mnogo imena, u zavisnosti od lokalnog jezika. Različita imena ćemo raspravljati kada u radu dođemo do samih Runa.) I – iz kog doba potiču Rune i kako su nastale? Ukratko rečeno, niko ne zna. Najstariji ZAPISI koji su preživeli do danas datiraju iz petog veka nove ere. Međutim, apsolutno je sigurno da je dobar deo runskih simbola daleko stariji (neki simboli slični ili čak identični pojedinim Runama se pojavljuju još u paleolitu). Pretpostavljeni razlog zašto nema starijih tragova zapisa je što tek nakon rimske pobede nad Keltima Rune počinju da se koriste kao pismo, dok su do tada bile korišćene isključivo kao sredstvo za divinaciju i magiju; takođe, ono malo praksi koje je sačuvano indikuje da je šaman pravio posebne Rune za svako čitanje, i da su one zatim bile uništavane. Za način nastanka takođe postoji više teorija. Jedna je da su Rune nastale spontano na severu Evrope, i da predstavljaju formalizaciju starog simboličkog sistema; kada su Rimljani doneli ideju pismenosti na sever, Rune su prirodno počele da se koriste za pisanje. Druga teorija je da su Rune nastale iz rimskog, grčkog ili etrurskog pisma; ove teorije se zasnivaju na sličnosti određenih simbola, ali nemaju nikakvo drugo istorijsko pokriće. Treća teorija je da su nastale iz vinčanskog pisma (ajde da vas vidim, Beograđani: koliko je vas znalo da to pismo uopšte postoji?). Problem ove teorije je što nije sigurno da je vinčansko pismo zaista pismo, tj. da je neko značenje njime zapisivano; u okvirima vinčanske kulture, izgleda da su pisali samo sveštenici, i samo za religiozne svrhe. (BTW, vinčansko pismo je starije i od egipatskih hijeroglifa, i od pločica iz doline Eufrata; ako ikada bude dokazano da je u pitanju zaista pismo a ne besmislen sled simbola, to bi znatno uzdrmalo ideju Srednjeg Istoka kao “kolevke kulture.”) Kada se podvuče linija ispod svega, ne može se doneti zaključak; neki naučnici veruju jedno, neki veruju drugo, ali niko nema definitivne dokaze. II – kakvi tragovi su onda uopšte preostali? Nekoliko zapisa iz rimskih vremena, mnogi predmeti sa runskim zapisima, i gomila nadgrobnog kamenja po celoj severozapadnoj Evropi. Većina zapisa na predmetima sadrži reči ili natpise koji su do te mere redukovani da se ne može znati o čemu se radi (recimo, natpisi tipa “Haduwolf je postavio tri štapa. Fehu. Fehu. Fehu.” ili formule tipa TH:M:K:III). Na sreću, ima i dosta predmeta čiji su zapisi relativno jasni (recimo, natpis na dršci koplja: “Gibu Auja,” “dobra sreća”), a nađeni su i mnogi poduži runski tekstovi. Ali, čak i kada dobar deo teksta preživi, mi prosto ne znamo dovoljno o verovanjima i načinu razmišljanja tog doba da bi smo razumeli o čemu se radi. Evo jednog teksta, prepisanog sa jednog runskog štapa (štap je bio poluraspadnut, tako da je tekst pun rupa): Ja urezujem Rune lečenja, Ja urezujem Rune sigurnosti, jednom protiv vila (aelfin) dvaput protiv divova (yotunn) triput protiv trolova […] Protiv nje koja daje zlo Valkirije (divova?) Da ona ne bi mogla Koliko god da hoće prokletstvo (sudbina?) žene koja zna povrediti život […] Ja ću te poslati, ja ću te začarati Zlo i nemir vučice budi bez mira i puna besa divova nikada ne sedaj, nikada ne spavaj […] voliš me koliko i sebe Opet, iako dosta možemo pročitati, nije jasno o čemu se radi. Zaštitna magija? Pokušaj da se neka žena “omađija” tako da zavoli pisca? Poziv nekoj Boginji? Zaštita protiv nekog zamišljenog ženskog demona? Niko ne može znati. No nisu svi problemi toliko komplikovani; sličan, potpuno očuvani runski štap, nađen u Bergenu, kaže: Ost Min Kis Mik – što u prevodu znači jednostavno “Poljubi me, ljubavi moja.” 🙂 Oružje je jako često nosilo Rune na sebi – poznat je mač “Scramasax” koji je izvađen iz Temze, na kome je (pored imena mača) urezan ceo Futark. Runski natpisi na nadgrobnom kamenju su ponekad iznenađujući. Evo jednog primera: Ja, Wiw posle Wodurida čuvara hleba napravih Rune. za Wodurida kamen je pripremljen od tri ćerke, pogrebna gozba od najplemenitijih naslednika Možemo da pogađamo da je Wiw (“posvećeni”) bio naslednik Wodurida (“divljeg jahača”) u sveštenstvu; nije jasno da li je Wodurid ostavio samo ćerke, ili su ćerke na neki način pripremale sam kamen (?) dok su ostali (muški) naslednici pravili gozbu. Pogledajte i ovaj (nađen na donjoj strani kamena kojim je grob bio prekriven): Ne treba da bude dotaknut suncem Niti sečen gvožđem, ovaj kamen Ne otkrivaj ga  dok se kopneći (waning) mesec kreće preko neba Neka ga nijedan neupućeni čovek ne pomeri sa mesta Čovek [autor?] je bacio poplavu leševa preko ovog kamena I utrljao ga u vesla (umornog) broda. U kom obliku je Bog ratnika [Wotan?] došao ovde, u zemlju ratnika-jahača? Ribe, plutaju u tamnim vodama Ptice, krešte ka vojsci neprijatelja Alu protiv zločinca! “Alu” je reč koja se pojavljuje u velikom broju kasnijih runskih zapisa, na poziciji reči aktivacije – znači, nešto kao “Amin” u hrišćanskim molitvama. U tekstu se takođe pominje “poplava leševa,” koja označava krv. Naime, Rune su se za “svakodnevnije” upotrebe obično plitko urezivale u drvo ili kost, nakon čega bi se u njih utrljao tanak sloj pepela, što je cinilo tekst jasnije vidljivim. Za magijske i divinacijske upotrebe, međutim, korišćena je krv – šaman ili izvođač bi napravio malu posekotinu na ruci ili bi se ubo nožem u prst, puštajući krv preko Runa; ima indikacija da su ponekad korišćene i životinjske žrtve, za važnije stvari. Literatura je puna referenci na ove rituale (poznate kao “bloten”); pogledajte ovaj izvod iz “Egilove Sage:” “Onda Bard i Kraljica pomešaše otrov sa pićem, i ponese ga unutra; Bard ga blagoslovi, i da ga sluškinji, koja ga odnese Egilu da pije. Egil izvuče nož, poseče ruku, ureza rune u rog i utrlja krv u njih. On reče: Rune sam urezao u ovaj rog dao crvenilo krvi znakovima reči sam izabrao za zver divlju, koren drveta kraj uha  [rog] napitak srećnih devojaka mi pijemo kako nam je volja. Mudrost tražim, koliko ispravno je piće koje je Bard blagoslovio? Rog se na te reči raspuče, i pivo se prosu po slami.” Ne, neću od vas tražiti da Rune aktivirate krvlju 😉 – mada, daću vam opciju da to uradite ako hoćete, naravno. Od preživelih izvora, za nas su najznačajniji, međutim, tri mistična teksta, koji predstavljaju možda i jedine zapise pravih šamanističkih učenja o Runama. Ovi tekstovi su, na žalost, prilično kriptični, tako da ih nije baš lako razumeti, ali uz malo truda… Prvi tekst je tzv. “Staroengleska Runska Pesma,” prenesena sa zapisa koji datira otprilike oko 1000. g. nase ere. Originalni tekst je stradao u vatri 1731, ali je sačuvano jedno štampano izdanje (Hicks, 1705.) runski znakovi nisu bili štampani, ali ih je očuvao kolekcionar koji ih je pažljivo iscrtao pored svakog stiha. Drugi tekst je “Starnordijska (Norse) Runska Pesma;” poreklom iz nedatiranog rukopisa iz Univerzitetske Biblioteke u Kopenhagenu, a objavljena je prvi put od strane Olausa Wormiusa (Amsterdam, 1636.). Original je izgubljen u požaru 1728. ali nekoliko prepisa su preživeli. Pošto tekst opisuje 16 Runa skandinavskog skraćenog Futarka, pretpostavlja se da je pisan oko 1200. Treći tekst je “Staroislandska Runska Pesma;” koja opisuje 16 Runa skraćenog vikinškog Futarka. Originalno zapisana oko 1400, ali se pretpostavlja da se radi o starijem tekstu koji je u to vreme prepisan. Ove tri pesme ćemo koristiti kao jedan od fokusa za meditaciju nad Runama. III – koliko oblika Runa postoji, i kako su se razvijale? Mada postoji na desetine varijacija svake Rune (svaki narod je imao svoje varijacije, i svoje dodatne simbole), i mada se čak i broj Runa menjao u zavisnosti od vremena i naroda koji ih je upotrebljavao, sve vuku koren iz Starijeg Futarka. Kada počnemo sa radom, uz svaku Runu ćete dobiti i listu nekih alternativnih verzija, da imate za uvid. IV – šta je bilo sa Runama u srednjem veku? Kako je katolička crkva širila svoj uticaj, tako se i korišćenje Runa povlačilo. Ali to povlačenje nikada nije bilo potpuno, pogotovo ne u Severnim krajevima, gde Crkva nikada nije uspostavila potpunu dominaciju. Međutim, bez regularne religije da ih prati, paganski običaji (pa samim tim i Rune) su počeli da se menjaju i od njih do danas nije mnogo ostalo. Postoji na stotine primera širom Evrope, ali evo jednog koji će biti poznat svima: SVI narodi severne i centralne Evrope (što znači i Sloveni, i Germani, i Kelti, i tako dalje) su na zimsku kratkodnevnicu održavali jedan od najvažnijih praznika godine – tzv. “Yule.” Po evropskim paganskim verama tog vremena, na taj dan je Sunce najslabije, i ljudi mu moraju pomoći da povrati sjaj, kako bi se rodila nova godina. Ovo se radilo tako što bi sve porodice izašle izvan kuća, i zapalile veliku vatru od hrastovih grana, da bi njihova vatra osnažila Sunce. Zvuči poznato? Katolička crkva je uspela da ovaj običaj iskoreni uz pomoć teških progona i reperkusija; pravoslavna crkva ga je prosto usvojila i pretvorila u svoj praznik – Badnje Veče. V – a šta se to desilo u toku Drugog Svetskog Rata? Najgora zloupotreba i misreprezentacija Runa u čitavoj istoriji. Manje ili više je poznata činjenica (istorijska činjenica, ne romantične izmišljotine koje se pojavljuju u SF romanima i filmovima povremeno) da su Nacisti imali veoma jaku okultno/ezoterijsku dogmu. Nacistički rad je bio zasnovan oko reda poznatog kao Thule, koji je praktikovao kombinaciju tibetanske niže magije i vagnerijanskog misticizma. U toku rata, potraga za znanjem i artefaktima članova Thule je dovela do mnogih zala: mnogi magijski redovi su uništeni, neki su bili prinuđeni da se masovno prebace preko granice u veoma kratkom roku, a neki veliki učitelji su uhapšeni i zatvoreni, pa čak i mučeni (uključujući tu i Franca Bardona). Thule aktivnost je dovela i do mnogih bizarnih poteza, kao što je Himlerova potraga za Svetim Gralom ili teorija o “šupljoj zemlji.” Na žalost, neke od ovih stvari nisu umrle zajedno sa redom, i ostaci Thulea i dan danas zagađuju okultnu scenu Evrope. Kakve to veze ima sa Runama? Nacisti su zamišljali sebe kao obnovitelje velike nordijske rase, a Nordijska istorija se zasniva na runskom sistemu. Najodgovorniji za ovo užasavajuće prljanje Runa je ključni čovek Thule reda, Guido Von List. Po priči, Von List je oboleo od bolesti očiju koja ga je ostavila slepim nekoliko meseci; u tom periodu, on je imao “viziju” u kojoj je “primio” set od osamnaest “originalnih” runa, sa sve novim imenima i novim interpretacijama (krajnje zadovoljavajucim za nacistički sistem). Mada ove nacističke rune nemaju nikakve veze sa pravim Runama, sve do sredine sedamdesetih Rune je pratio zao glas zbog ovoga. Do danas su problemi skoro potpuno nestali, ali treba znati i za ovo poglavlje istorije.