Šta je to uopšte magija?
U tekstu “Potraga za Srećom” sam objasnio neke od mogućih razloga zašto bi ljudi uopšte i počeli da se bave magijom; ali, ako se čovek zainteresuje i počne da razmatra početak bavljenja okultnim, prvo pitanje koje se postavlja je “šta je to uopšte magija?” Ovde ćemo obraditi to pitanje opširno, zalazeći i u neka podpitanja i objašnjavajući nekoliko ključnih koncepata moderne magije. Rasprava je dosta filozofska, i ponekad teška za praćenje – ali ovo je najrazvodnjenije što mogu da izvedem, a da vas ne teram da čitate gomilu knjiga pre nego što i pokušam da dam ovakvo objašnjenje. 😉
I – Ključni koncepti: paradigma i promena paradigme
Ako čovek pita Yanomamo šamana šta je to magija, dobiće odgovor “magija je način upravljanja i kontakta sa hekura duhovima.” Ako isto pitanje postavi nekom Vuduisantu, dobiće odgovor da je magija “kontakt i trgovina sa Loama.”
Ako pitanje postavi nekom kineskom majstoru, dobiće odgovor “magija je upravljanje tokovima chi energije.” Pratioci nekih struja New Age pokreta bi rekli, opet, da je magija “inače neiskorišćena sila unutar našeg uma koja može da čini promene u svetu.” Itd, itd. Postoje ne hiljade, već stotine hiljada objašnjenja šta je to magija i kako radi.
Koje od tih objašnjenja je, međutim, tačno? Odgovor je: sva i nijedno. (Uz ovu poruku je prikačen tekst “Modeli Magije,” koga treba da pročitate ako već niste; svakako ga pogledajte pre nego što nastavite dalje sa ovim tekstom, inače vam ništa neće biti jasno.)
Kao što je u “Modelima Magije” objašnjeno, sve prethodno navedene stvari su prosto forme u koje određene škole uklapaju svoje dejstvo; pomoćna sredstva koja sledbenici različitih škola koriste kao alatke u izvođenju same magije.
Recimo, visoko obrazovani i naučno-skeptični čovek današnjice će teško prihvatiti ideju da postoje demoni ili bogovi koji upravljaju svetom oko njega, a biće i vrlo sumnjičav ako mu bude predloženo postojanje naučno nevidljivih energija. Međutim, nema mnogo prepreka ideji da sve to sledi iz njegovog ličnog uma; ne postoje demoni – ali postoje mračne ideje iz moje podsvesti; bolest se ne može izlečiti upravljanjem energijama – ali se može izlečiti tako što ću koncentrisati moj um na to, izazivajući psihosomatski efekat. Kod nekog Yanomamo indijanca ili Bušmena, stvari će biti potpuno obrnute: ideje o podsvesti i autosugestiji će za njega biti besmislene, dok će ideja o duhovima i Bogovima biti automatski jasna.
Ova razlika u pogledima, međutim, nije ograničena samo na magiju. Prvo, tu su kulturne razlike. Pristup životu modernog Evropljanina se znatno razlikuje od pristupa životu jednog Bušmena. Ideali i vrednosti jednog Amerikanca su znatno različiti od ideala i vrednosti jednog Kineza. Zatim, tu su lične razlike. Jedan čovek želi jednu stvar, dok drugi čovek želi drugu stvar. Jedan ima dar za reči i ubeđivanje, i pristupa problemima tako što organizuje i potiče ljude da mu pomognu u njihovom rešavanju; drugi ima jaku volju i strpljenje, i probleme rešava tako što ih napada sam sa svih strana dok ih ne prevaziđe; itd.
Reč koja opisuje opštu filozofiju o svetu nekog čoveka, zajednice ili kulture je PARADIGMA. Taj pojam obuhvata i način na koji čovek gleda na svet (recimo, da li je svet kontrolisan zakonima fizike, ili ga kontroliše Bog), njegove vrednosti u tom svetu (da li je važnije imati dobru karijeru ili stabilnu porodicu), i njegov pristup tom svetu (na primer, da li se problemi rešavaju tako što se na njih navali svim sredstvima, ili pokušajem da se oni zaobiđu bez direktnog sukoba).
Zašto je ideja paradigme toliko važna za našu diskusiju o magiji, kada već postoji tekst o modelima koji naizgled objašnjava uticaj različitih pogleda na teorije o magiji? Odgovor je: zbog ideje menjanja paradigmi (“paradigm-shift”), koja je u srži objašnjenja magije koje je ovde dato. Uticaj menjanja paradigmi na samu magiju ćemo obraditi malo kasnije, a za sada da dam par primera promena paradigmi u “ne-magijskom” svetu:
Primer 1: Do Kopernika je Evropom vladala paradigma po kojoj je zemlja bila u centru svemira. Na hiljade astronoma je posmatralo kretanje zvezda i planeta koje se definitivno NIJE slagalo sa idejom da se sve to kreće KRUŽNO i oko zemlje. Međutim, vlast paradigme je bila potpuna; nikakvo drugo rešenje nije bilo ZAMISLIVO. Tako su stvarane izuzetno kompleksne teorije o spiralnim putanjama, epiciklovima, itd, ne bi li se čudna odstupanja objasnila. Kada je Koperniku pala na pamet ideja da se sve uklapa samo ako se pretpostavi da se planete kreću oko Sunca a ne oko zemlje, on je bio toliko užasnut implikacijama da se nije usudio da objavi to otkriće sve do svoje smrti. A tek sa Keplerom, koji je srušio poslednje zidove objavljujući eliptičnost planetarnih putanja, dolazimo konačno do prave promene paradigme u heliocentrični pogled. Ono oko čega su neki od najvećih umova Evrope lupali glavu decinijama je sve ođednom dobilo NOVI SMISAO, prostom promenom perspektive.
Primer 2: Naš usađeni način razmišljanja predstavlja paradigmu svoje vrste. Recimo, pokušajte sledeći eksperiment. Nacrtajte na parčetu papira devet tačaka, po tri tačke u tri reda, tako da tačke obrazuju kvadrat:
Da li možete da ovih devet tačaka povežete ne dižući olovku sa papira, i koristeći maksimalno četiri linije? Pokušajte nekoliko puta; nije tako lako kao što izgleda. Ako ne uspete sami, pogledajte odgovor na kraju ovog teksta; u svakom slučaju, pronađite ili pogledajte rešenje pre nego što nastavite sa čitanjem.
II – Definicija Magije
Definicija magije koju ću predložiti u ovom tekstu je originalno postavljena od strane Alistera Kroulija, i glasi:
“Magija je nauka i umetnost činjenja promene u skladu sa voljom.”
Pre nego što počnemo da objašnjavamo šta ovo znači, treba dati jedno upozorenje. Sam Krouli, kao i njegova religija Teleme, zastupa skoro čist spiritualni model magije. Kroulijevo objašnjenje gornje definicije sadrži pozivanje na mnoge ideje koje su čisto telemitske; moje objašnjenje ovde se znatno razlikuje od njegovog.
Dakle, da pogledamo šta ovo znači. Prvo, imamo manje pitanje, zašto “nauka i umetnost”? Ovo je pitanje čiji odgovor postaje automatski jasan kako čovek ide kroz objašnjenja samih tehnika magije. Za sada i ukratko, pristup magiji je najčešće istovremeno umetnički i naučan; postoje merenja i učenje na osnovu empirijskih posmatranja, ali postoje i delovi koji su potpuno subjektivni i koji se oslanjaju potpuno na lična osećanja.
Daleko veće pitanje je šta znači ono “promena u skladu sa voljom.” Ako se čovek malo zamisli, izgleda da je svaki voljni čin u stvari magija. I ne samo što tako izgleda, to je zaista ono što definicija i tvrdi. Ako magija postoji, onda je SVE što čovek uradi akt magije. Ali zar takav stav nije besmislen? Da li je disanje “magično?” Da li je hodanje “magično?” I jedno i drugo su promena u skladu sa voljom. Odgovor je “jeste,” i to je ideja koja predstavlja odgovor na celo pitanje ovog teksta.
Da malo razjasnimo, počevši sa jednom pričicom.
Anegdotu koja sledi je svojevremeno ispričao Fenvik Rajsen (jedan od poznatijih okultista današnjice) kao komentar na jedno pitanje slično ovom koje mi sada obrađujemo:
Po priči, on je sedeo u sali za čitanje na univerzitetu sa nekim prijateljima i razgovarao o raznim temama, kada mu je jedan od ljudi za stolom (čuvši neku primedbu o tome kako je Fenvik poznat u magijskim krugovima) uputio izazov: ako je tako veliki Mag, da li može da digne knjigu koja je stajala na stolu. Fenvik je odgovorio “naravno,” pružio ruku i podigao knjigu sa stola. “Ali ne tako, to je uobičajeno; da li možeš da je digneš magijom?” Fenvik opet kaže “mogu,” i zamoli prijatelja koji je sedeo pored njega da podigne knjigu. “Ali to nije magija!” “Kako nije? Knjiga je bila na stolu, a sada više nije, zar ne.” “Ok, štagod, ali da li možeš da podigneš knjigu sa stola a da je niko ne dodirne?” “Mogu,” kaže Fenvik i lupi nogom po stolu odozdo – i knjiga naravno skoči uvis, za delić sekunde. “Dobro, pa da li ti to mene zezaš?” “Ne, zašto?” “To nije magija – da li možes da podigneš knjigu sa stola koristeći neku magijsku tehniku?” Fenvik opet kaže “mogu,” zatvori oči i koncentriše se. Par minuta nakon toga, u sobu ulazi čovek koji je knjigu pozajmio jednom od ljudi koji su sedeli za stolom, kaže “aha, tu je dakle”, uzme knjigu i ode iz sobe.
Na ovoj tački, čovek koji je tražio demonstraciju je otišao sav besan, i ubeđen da ga Fenvik prosto zeza.
Kako ljudi zamišljaju da se magija izvodi? Jedna moguća slika je: mag izgovori nekoliko reči ili izvede neki pokret, i stvari se dese. A sada pogledajte gornju priču – Fenvik je izgovorio nekoliko reči (zamolio prijatelja da podigne knjigu), i desilo se tačno ono što je on hteo da se desi; napravio je prost pokret (udarajući nogom o donju stranu stola), i desilo se ono što je želeo da se desi. Čista magija.
Ovde sada mogu prosto da zamislim ljude koji kolutaju očima i kažu “ali čoveče, to je prosto igra rečima; to nije ono na šta ljudi misle kada kažu magija.” Molim za strpljenje – pratite ovo razmišljanje još samo malo.
Ako pogledamo nazad na sve ovo što sam gore ispričao, primetićete da se radi o jednoj PARADIGMI. Ideja da je svaka voljna akcija inherentno “magična” je definitivno jedan način gledanja na svet. Specifičnost takvog pogleda je što ođednom stvari koje su bile nemoguće sada postaju moguće: potrebno je samo izvesti odgovarajuću “magiju.”
Ovde ulazimo u srž stvari. Kada se rešava neki problem, ključna stvar je izbor rešenja koja su čoveku na raspolaganju. Što postoji veći broj opcija, to je čovekova SLOBODA IZBORA veća. S obzirom da se naš život u stvari sastoji od niza izbora šta ćemo iz trenutka u trenutak uraditi sa vremenom koje imamo, ovo se može svesti na izraz: “što je veći broj opcija prisutan pri svakom izboru, to je veća SLOBODA koju čovek poseduje.”
Kako dići knjigu sa stola? Prosečan čovek ima samo jedan način da to izvede: da pruži ruku i da podigne knjigu. Maštovit ili kreativan čovek se može setiti još nekoliko načina za dizanje knjige (recimo, pitati prijatelja da to uradi, ili lupiti što odozdo). I tek ovde dolazimo do onoga što bi se “standardno” nazvalo magijom, Fenvikova sposobnost da koncentracijom “prizove” prijatelja izvan sobe koji će doći i uzeti knjigu.
Kako je on to mogao da izvede? Hajde da za trenutak preskočimo “natprirodnost” i neuobičajenost takvog rešenja, i da ga posmatramo iz okvira magijske paradigme; šta je on uradio, ako posmatramo svet kroz magijske oči?
Prosečan čovek ima samo jednu opciju dizanja knjige; maštovit čovek može iznaći još nekoliko, tako što će na osnovu onoga što zna da je moguće izgraditi još nekoliko kreativnih ideja. Magov pristup ovde je OBRNUT: u magičnom svetu, po magičnoj paradigmi, SVE što čovek može da zamisli i poželi je moguće. Moguće je da knjiga poleti u vis sama od sebe. Moguće je da se u vazduhu pojavi ružičasto prase sa krilima koje će tu knjigu da podigne. Moguće je mislima prizvati prijatelja koji će doći i tu knjigu prosto podići sa stola. Jedino pitanje ovde je šta se od svega toga može izvesti u datoj situaciji – tj. koja od svih zamislivih rešenja je mag SPOSOBAN DA IZVEDE.
Sama Fenvikova sposobnost da koncentracijom pozove prijatelja nije direktno domen magije – kako ta sposobnost tačno radi, sa kolikom efikasnošću, kojim mehanizmima…sve su to pitanja koja možemo ovde analizirati u beskonačnost. Možda će nauka, filozofija svesti, ili neka druga grana ljudskog razmišljanja jednog dana dati odgovor na to. Ali ono što je ovde važno je da je Fenvik bio u stanju da iskoristi tu sposobnost samo zato što je VEROVAO DA JE ONA MOGUĆA. Čak ni pomenuti “maštoviti čovek” ne bi mogao da primeni tu sposobnost, ČAK I AKO JE IMA, samo zato što NE BI VEROVAO DA ONA MOŽE DA POSTOJI.
Umesto uobičajenog pogleda na svet u kome je definisano šta JESTE a šta NIJE (i samim tim šta se MOŽE a šta NE MOŽE da se primeni u rešavanju problema), magijska paradigma predlaže pogled u kome postoje samo realnost, čovek koji ima volju da tu realnost nekako promeni, i čovekove sposobnosti za takvu promenu. Otkrivanje, uvežbavanje i sticanje tih sposobnosti su samo stvar čovekovog izbora (ako čovek uči da slika, naučiće da slika a ne da popravlja automobile) i sposobnosti koje već poseduje (čovek koji ne zna da hoda ne može naučiti da trči). Ne postoje druga ograničenja.
SVE ostalo sledi iz ove premise. Neuobičajene sposobnosti i “natprirodne moći” su takođe posledica ovoga: kada čovek ide u istraživanje svojih sposobnosti BEZ PREDRASUDA šta je MOGUĆE a šta NIJE MOGUĆE naći među tim sposobnostima, mogu se postići fantastične stvari – jer čovek sada ima mogućnost da nađe stvari koje su uvek bile tu, ali nisu bile upotrebiljavane pošto čoveku, kao u gornjem primeru sa povezivanjem tačaka, NIJE PADALO NA PAMET DA POVUČE LINIJU VAN GRANICA KVADRATA. Samoispitivanje bez unapred određenih granica je ključ, čuvar i kapija magije.
III – Ima li Magija granice?
Po onome gore rečenom, ispada da je magija svemoćna: sve što se može zamisliti je moguće u magijskoj paradigmi! I to je tačno. Zašto onda ljudi ne lete? Zašto niko nije pokazao sposobnost da može da baci munju iz ruke?
Odgovor je: zato što nema sposobnost da to uradi.
Uzmimo primer: u magijskoj paradigmi je moguće da čovek bude besmrtan. Sve što mu za to treba je sposobnost neumiranja ;). Pitanje je prebačeno iz domena mogućnosti u domen sposobnosti, i čovek može da POKUŠA da savlada potrebne veštine. Te veštine mogu spadati u domen onoga što se obično naziva magijom (recimo, može pokušati da napravi alhemijski eliksir života), a mogu spadati u domen onoga što se naziva naukom (može pokušati da razvije biološki proces koji zaustavlja starenje organizma; ili raditi na stvaranju kompjuterskih čipova u koje može da prebaci svoju svest).
Ako čovek uspe da stekne potrebne osnovne sposobnosti(recimo matematika), iz njih izvuče potrebne više sposobnosti (dizajn mikročipova), itd… sve dok ne stigne do sposobnosti koja mu je potrebna (neumiranje kroz prebacivanje svesti u mikročip), on će postati besmrtan. Ali, na žalost, daleko su veće šanse da će on umreti pokušavajuci da stekne neku takvu sposobnost.
Granica magije je čovekova sposobnost da je izvodi. Neke stvari koje se mogu zamisliti (i koje samim tim mogu postojati u magijskom svetu) su praktično neizvodljive, pošto zahtevaju sposobnosti koje čovek ne može realno da stekne. Međutim, opseg sposobnosti koje čovek JESTE sposoban da stekne je toliko ogroman da se za većinu realnih problema iole uobičajene veličine (a i dobar deo inače “nepremostivih” prepreka) MOŽE naći rešenje. Dogod se čovekove želje nalaze na zdravoj strani linije koja deli želju i ambicioznost od megalomanije, magija će biti u stanju da pruži rešenje.
IV – Zašto je Magija “okultna” (sakrivena)?
U neolitskim plemenima, kao i preostalim primitivnim sredinama danas, magija je nešto što je dostupno svima – svaki član plemena može postati šaman, ako to odluči i ako prođe kroz potrebno učenje i rituale. Ovo se međutim promenilo kada je društvo postalo višeslojno, a sama magija kompleksnija. Jedan nivo magije, ono što se obično naziva seoskim vradžbinama i što je uglavnom čisto sujeverje, je ostao u narodu zauvek; ali razvijenija magija se seli prvo u više klase, pa zatim u blizinu dvorova – pošto bavljenje njom zahteva sve više i više učenja, i ostavlja sve manje i manje vremena za fizički rad. Prosečan seljak u Egiptu ili Siriji nije mogao da sebi priušti bavljenje magijom, kada je morao da svu svoju energiju ulaže u preživljavanje. Sama ekskluzivnost magijskog učenja stvara veo misterije između maga i običnog sveta koji ne može ni da zamisli stvari o kojima mag rutinski razmišlja; a sa razvojem magijskih redova i društava (počevši od onoga po kome su magi dobili ime, persijskih “magh”) dolazi i do namernog sakrivanja “svetih istina” od “nečistih masa.”
Na zapadu ovo prerasta u situaciju koja je opet samoobjašnjavajuća: dominacija crkve, pod kojom je bavljenje magijom značilo smrt. Ta pretnja, naravno, nije iskorenila magiju; štaviše, neki od najvećih magova su bili i veliki crkveni velikodostojnici (jedan od najznačajnijih srednjovekovnih magova, Albertus Magnus, je bio i jedan od najpoznatijih filozofa katoličke crkve, i učitelj najvećeg teologa srednjeg veka, Tome Akvinskog). Ali pretnja je bila dovoljna da potisne magove u još veće dubine tajnosti.
Zašto je ovo ostalo tako do današnjeg vremena, čak i nakon što se dominacija crkve završila? U početku, tu je bila tradicija. Zatim je usledilo preuzimanje.
Pogledajmo sledeću priču, iz tastature g-dina Dragoslava Jeremića:
‘Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, na Odseku za hemiju tadašnjeg PMF-a, jedan saradnik akademika Milutina Stefanovića je izolovao iz biljke artemisia annua L. (narodsko ime: đul) dva jedinjenja sa posebnim karakteristikama. To su bila dva seskviterpenska laktona sa kadinenskim skeletom (do tada nepoznat skelet). Dao sam im ime arteannuin A i arteannuin B. Ubrzo posle našeg otkrića kinezi su utvrdili da je arteannuin A hiljadu puta aktivniji od kinina u lečenju malarije. Oni su mu promenili ime u artemisin. Mnogo, mnogo naučnih radova je objavljeno u vezi sa ovim lekom, i da, to je danas lek protiv malarije. 1986. godine, kada sam bio u Pekingu, posetio sam grupu koja je utvrdila da je arteannuin A efikasan lek protiv malarije i pitao ih kako su došli na ideju da ga probaju baš protiv malarije. Dobio sam očekivani odgovor:”Artemisia annua L. je trava koja se u Kini tradicionalno koristi za čajeve protiv malarije”.’
Pokušajmo sada da pretpostavimo šta bi bilo sa nekim kineskim travarom koji bi samo par godina ranije, recimo početkom sedamdesetih, došao pred nekog zapadnog lekara i rekao “moja trava je hiljadu puta efikasnija u lečenju malarije od vašeg kinina.” Šanse su da bi se lekar prosto nasmejao u lice takvoj drskosti – da neki mali travar bez škole može da pomisli da ima lek koji je moćniji od onoga koga koristi zapadna medicina.
Kakve veze ima ova priča sa našom temom? Ovakvo preuzimanje kakvo je gore navedeno se desilo u svim granama nauke. Stvari koje su ranije bile domen magije, a koje su odgovarale naučnom metodu su sada bile preuzete kao deo nauke. Hemija je preuzela veći deo alhemijskih ideja, astronomija je preuzela sve što je vredelo iz astrologije, medicina je pokupila znanje od travara, a psihologija je često samo ponovo otkrivala i preformulisavala stvari koje su u zapadnoj hermetici bile poznate već vekovima.
Imajte u vidu da ovo nije bila krađa – ovo je bio normalan proces, koji je bio jedna od najboljih stvari koje su se svetu ikada desile. Naučni metod je dozvolio porast znanja i kvaliteta života koji nikada do tada nije viđen.
Ono što je problem je ono što se desilo posle. Naime, kada je nauka preuzela sve što je mogla, šta je onda od magije ostalo? Sujeverja, nepotrebni delovi tehnika koje su magovi smatrali neophodnim ali za koje je nauka otkrila da uopšte nisu važni, i…tehnike i sposobnosti koje RADE, ali nauka ih a) nije još otkrila, b) nije još u stanju da objasni njihovo funkcionisanje, ili c) koji NE MOGU BITI OBJAŠNJENI NAUČNIM METODOM. Te tehnike i sposobnosti su upale u isti čabar sa sujeverjima, i bile prezrene.
Vratimo se na gornji primer: medicina je pokupila sve što je uspela da proveri od travarstva – i onda su travari ođednom od lekara i iscelitelja postali ismevani i potiskivani. Onda kada bi medicina dostigla nivo na kome može da prepozna još neke lekove za koje je travarstvo znalo već vekovima, ona bi ih preuzela, i nastavila da se smeje travarima bez pauze – potpuno ignorišući mogućnost da se među tim travama kojima se smeju nalaze možda još na hiljade lekova koji će sutra ili prekosutra možda biti “pronađeni” i dodati u arsenal moderne medicine.
Isto se događa i sa svim ostalim disciplinama; kada se otkrije neka stvar koju je neka grana magije poznavala već godinama, to ne znači da će toj grani porasti ugled ili da će ona biti stavljena pod opsežnije ispitivanje; ne, prezir će ostati na istom nivou. Mag koji danas priznaje šta jeste rizikuje neprijateljstvo, ismevanje i diskriminaciju – i mora ostati povučen, krijući svoje aktivnosti makar do neke mere.
Najgorem tretmanu je podvrgnuto ono što se obično naziva Visoka Magija, koja predstavlja potpuno unutrašnji rast i samospoznaju. Nauka je zasnovana na eksperimentalnom metodu, i ona NE MOŽE da ispituje stvari koje se direktno doživljavaju (koje se ne mogu potvrditi nezavisno), kao što je svest; većina naučnika je toga svesna – ali narod nije. “Običan svet” je ili neobrazovan i sujeveran (što znači da mu se bilo šta može prodati kao “magija”) ili obrazovan i sa učvršćenim verovanjem u svemoćnost nauke, razvijenim kroz decenije razvoja i neverovatnih otkrića; bilo šta što se ne uklapa u nauku, ili što ne potpada pod naučni metod se odmah klasifikuje kao “sujeverje,” i odbacuje a priori.
Kada se čovek bavi nedokazivim stvarima, on mora da te stvari zadrži za sebe, ili da ih deli samo sa ljudima koji imaju razloga da ga uzmu ozbiljno – jer govoriti javno o njima znači biti razapet na sudu javnog mnjenja.
V – Paradigma magije nasuprot paradigmi sujeverja
Treba obratiti pažnju da je linija između magije i sujeverja veoma tanka. Čovek koji živi u svetu u kome je sve moguće, i koji onda primenjuje sposobnosti na taj svet je jedna stvar; čovek koji živi u svetu u kome je sve moguće, i koji onda veruje u sve što mu se kaže samo zato što bi “to moglo biti” je potpuno druga.
Kada uzmemo sve uvrnute i polupečene teorije o svetu, pa na njih dodamo sve pomalo ćaknute ljude koji zaista veruju u te teorije (ili iskreno veruju da imaju sposobnosti koje nemaju), dobijamo vrlo nezgodnu situaciju: kako prepoznati šta je istina a šta nije, ko ima nešto vredno, a ko nema?
Odgovor je dvodelan. Prvo pravilo za merenje uspešnosti magije je dao, opet, Alister Krouli: “Tvoji rezultati su tvoj dokaz” (ironično, sam Krouli pada upravo na ovom testu). Ako sretnete čoveka koji tvrdi da može nešto da uradi, pogledajte ga i pogledajte način njegovog života – da li se vide neke indikacije da on zaista poseduje tu sposobnost? Ako naiđete na novu teoriju ili tehniku, pogledajte druge ljude koji se njom bave – da li izgleda da oni postižu predviđene rezultate uz pomoć nje? Ako definišemo magiju kao “činjenje promene” onda je jedino merilo kojim možemo da merimo njenu uspešnost pitanje “da li je promena zaista i izvršena?”
Drugi deo je lični integritet čoveka. Svaki čovek ima neku ideju o stvarnosti, ima svoju filozofiju i u neku ruku svoju ličnu religiju. Kada vam neko priđe i predloži drugačiji pogled, prva stvar koju čovek radi je poređenje predložene istine sa onim što on već smatra za istinu. U tom poređenju postoji veoma fina linija između naivnosti (težnje da se veruje svakome ko pokazuje neki “autoritet”) i tvrdoglave gluposti (odbijanja da se prihvate nove ideje samo zato što su radikalno drugačije). Čovek koji poseduje dovoljnu količinu ličnog integriteta neće odustajati od svojih stavova zato što mu je neko drugi rekao da odustane od njih; ali će promeniti mišljenje ako mu se DAJU DOVOLJNI RAZLOZI da ga promeni.
Potrebno je imati određene uslove koje svaki stav mora da zadovolji pre nego što bude prihvaćen kao istina. Ako neki stav ne uspe da te uslove zadovolji, on neće biti prihvaćen – bez obzira koliko primamljivo ili lepo izgledao; a ako neki stav uspe da ih zadovolji, on će biti prihvaćen, bez obzira koliko bolelo da se odustane od dotadašnjeg razmišljanja.
VI – Ali kako POVEROVATI u sve to uopšte?
Kako da racionalan čovek uopšte počne sa čak i osnovnim idejama? Odakle početi, kako napraviti taj prvi korak verovanja? Odgovor se opet nalazi u menjanju paradigmi.
Menjanje paradigmi je nešto što ljudi stalno rade, svaki put kada promene pristup nekoj situaciji, ili kada istovremeno drže naizgled suprotne stavove prema nekom pitanju. Kod magije, svesna i jasno ograničena promena paradigme može biti sve što je potrebno za početak i uspešan tok rada.
Primer: veliki deo moje lične magije se bavi Runama, koje su usko povezane sa nordijskim panteonom, a pogotovo sa Odinom, vrhovnim Bogom tog panteona. Odin je Bog koji, po legendi, ima jedno svevideće oko, pošto je drugo dao u zamenu za gutljaj iz Bunara Sećanja, čime je dobio najviši stepen znanja i mudrosti koji je moguć u okvirima sveta.
U mojoj svakodnevnoj paradigmi ja verujem u zakone fizike i u opipljivost sveta oko sebe, u koga se entiteti i Bogovi teško uklapaju; ako bi postojalo Drvo Sveta, veliki Igdrasil, on bi morao da se vidi na geografskim kartama. U svakodnevnom svetu, Odin je za mene jednostavno poetski simbol mudrosti, znanja i pre svega TEŽNJE za tim znanjem (pošto je bio spreman da žrtvuje oko da bi to znanje stekao).
Ali šta ako želim da uradim neku vežbu (ili ritual) samoistraživanja, ili potrage za znanjem, i ako želim da se pozovem na simbol Odina…kako ću to uraditi? Šta ako želim da izvedem neki tradicionalni ritual sa Runama, za koga je potrebno prizivati Odina? Bilo bi prilično besmisleno pozivati boga u koga ja, ipak, ne verujem, zar ne?
Ovde ulazi u igru menjanje paradigmi. Šta ako ja, od trenutka kada ritual počne, do trenutka kada se ritual završi, prosto POVERUJEM u Odina? Šta ako celu stvar izvedem ponašajući se i razmišljajući (tj. trudeći se da se ponašam i da razmišljam) KAO DA ZAISTA VERUJEM DA ODIN, Valhala, Igdrasil i sve ostalo opisano u nordijskoj mitologiji ZAISTA POSTOJE? Drugim rečima, šta ako svoju paradigmu privremeno ne promenim, tako da zakoni fizike za trenutak odu u zapećak a Bogovi dođu u prvi plan, makar samo do kraja rituala?
Zanimljiva ideja, zar ne? Ljudi u svakom slučaju menjaju paradigme neprestano; na primer, skeptični naučnik koji ode zajedno sa svojom bakom-hrišćankom u crkvu će za taj period vremena (iz pažnje prema baki, ako ni iz čega drugog) malo potisnuti svoju paradigmu i provešće nekoliko minuta ponašajući se kao hrišćanin. Zašto onda to ne uraditi svesno?
Ako postoji neka prednost, neka opcija za rešenje nekog važnog problema koja je dostupna, na primer, samo kroz određeni Vudu ritual…da li je bolje ne rešiti problem, ili je bolje preuzeti Vudu paradigmu (u kojoj svetom vladaju Loe i mrtvi preci) na period vremena koji je potreban da se to rešenje primeni?
VIII – I šta je onda Magija na kraju? Kako radi?
To je pitanje na koje ste verovatno očekivali odgovor kada ste počinjali ovaj tekst, i to je pitanje koje će na kraju i dalje ostati otvoreno. Kratko rečeno, na to pitanje ne postoji odgovor koji vam neko drugi može dati.
Problem sa magijom je što se velika većina stvari u njenom domenu nalazi van granica proverljivosti. Kod empirijskih pitanja, recimo “kako čekić deluje na ekser,” odgovor je veoma lako naći: nekoliko ljudi će pogledati čekić koji udara ekser, porazgovaraće jedni sa drugima, i stvoriće odgovor na osnovu onoga što su SVI videli.
Kod magijskih pitanja, često samo čovek koji poseduje sposobnost može da je obzervira. Uzmimo maga koji radi u energetskom modelu, i koji ima sposobnost “osećanja energetskih tokova;” kako to objasniti, kada on ne može nikako da dokaže tu svoju sposobnost? On ne može da je pokaže nekome ko nema tu istu sposobnost. Može da je opisuje rečima, ali to će biti kao ono klasično “objašnjavanje slepom čoveku kako izgleda narandžasta boja.” A kako bi tek izgledalo kada bi neko pokušao da napravi teoriju kako ta sposobnost funkcionise?
Moralo bi prvo da se definiše šta znači “videti,” pa onda kako on “vidi” pa šta je u stvari ta “energija,” pa šta to znači za ostatak sveta, itd, itd, itd. Svaka takva rasprava na kraju ode do svoje zadnje iteracije, u kojoj se raspravlja o večnom pitanju “kako svet funkcioniše” a koje se naslanja na pitanje “šta je u stvari to svet.”
A to pitanje je, opet, kao poslovična konzerva crva – može se otvoriti, ali se ne može zatvoriti. Možemo otići kod Maga Haosa i pričati o strukturama verovanja i oblikovanju realnosti. Možemo otići kod Vikanaca i pričati o Bogu i Boginji i tome kako oni daju moć svojim sledbenicima. Možemo prići nekom Taoisti i razgovarati o tokovima energija koje oblikuju svet. Možemo sa Budistom diskutovati o iluzornosti sveta, i o praznini koja je forma, formi koja je praznina. Sve će to biti samo modeli, samo različite tačke pogleda, i nijedna od njih neće biti Istina sa velikim I – pošto takvu istinu, ako ona uopšte postoji, čovek može samo sam da sazna, direktno svojom svešću.
Ovde je predloženo da magiju uzmete kao paradigmu, način gledanja na stvari; i da onda, na osnovu beskonačnih mogućnosti i svojih sposobnosti u njima, stvorite teoriju koja ZA VAS ima smisla. Prihvatanje sažvakanih odgovora vas neće odvesti ništa dalje u životu nego što bi vas odvelo odbijanje da čak i pogledate stvari “za koje unapred znate da nisu moguće.”
Odgovor na problem devet tačaka:
Počnite iz gornjeg desnog ugla, i idite do donjeg levog. Zatim
odatle nastavite udesno, kroz ceo treći red, dok ne prođete poslednju
tačku i PROĐETE IZA NJE; morate otići dovoljno daleko udesno da možete
da povučete sledeću liniju, koja ide kroz poslednju tačku drugog reda,
kroz drugu tačku prvog reda, pa opet izvan okvira kvadrata dok ne dođe
iznad prve tačke prvog reda; zatim se jednostavno spustite naniže, i
rešili ste problem. Evo i “slike,” da objasni stvar:
Ono što je potrebno je mala promena paradigme: treba se setiti da
je kvadrat samo iluzija. Većina ljudi nije u stanju da reši ovaj
problem, pošto im nikada ne padne na pamet da produže liniju izvan
granica zamišljenog kvadrata.