Ostin Osman Sper i njegova teorija sigila

Autor: Fra. U .’. D.’. (Ralf Tegtmeier)
Prevod: Kaleb Vaanara

Kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka bilo je vreme radikalnih promena i velikih slobodnih mislilaca. Tajno znanje i okultno uopšte bilo je na vrhuncu, i za ovo postoji dobar razlog: trijumf materijalnog pozitivizma sa svojim mančesterskim industrijalizmom počeo je da pokazuje prve slabosti, što je izazvalo socijalna i psihološka razdiranja; uništavanje prirode već je donosilo svoje otrovne plodove. Ukratko, bilo je to doba kada se činilo da je logično preispitati veru u tehnologiju i u svemoć slavljenih prirodnih nauka. Ponajviše su intelektualci, umetnici i takozvani “boemi” postali zagovornici kritičkih civilizacijskih vrednosti koje se uočavaju u literaturi naturalizma, u ekspresionističkoj umetnosti i čitavom dekadentnom pokretu koji je bio veoma čuven u to doba. Ostin Osman Sper (1886-1956) bio je tipičan potomak tog vremena, i zasigurno je, posle Alistera Kroulija, jedan od najinteresantnijih okultista i aktivnih magova engleskog govornog područja. Danas je uglavnom poznat samo u kulturnom kontekstu; van anglosaksonskog područja pridavali su mu malo pažnje u literarnim krugovima, i to, ironije, u fusnotama! U fusnoti nađenoj u jednom od prvih dela Marija Praca (nažalost krajnje površan rad: “La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica” /Meso, smrt i đavo u romantičarskoj literaturi/, The Romantic Agony, Florence, 1930) Sper je okarakterisan, pored Alistera Kroulija, kao “satanistički okultista” i to je sve. Međutim, ovo važno delo posle je mnoge okultiste-istraživače dovelo do Sperovih dela.

U poređenju sa Alisterovim zagonetnim i zloglasnim životom, egzistencija Ostina Osmana Spera gotovo da može stati u fusnotu. Uprkos njegovim raznim publikacijama objavljenim u dolazećem veku, ostao je skoro nezapažen sve do kasnih šezdesetih. Rođen je 1886, kao sin londonskog policijskog oficira, i malo se zna o njegovom detinjstvu. Tvrdio je da je kao dete iniciran od strane jedne starije veštice, gospođe Paterson (Mrs. Paterson), koja je, po onom što znamo, mogla biti Vikanka. Svoj intelektualni i umetnički poziv pronašao je kao slikar i ilustrator. Pohađao je Kraljevsku školu umetnosti, gde se ubrzo proslavio kao perspektivni mladi umetnik. Međutim, pobunio se protiv buržoaske umetničke karijere. Zgađen komercijalizmom, ubrzo se povukao sa umetničke scene, mada je još dugo uređivao razne magazine. Od 1927. pa do svoje smrti živeo je kao potpuni samotnjak u sirotinjskom delu Londona gdje je ponekad održavao izložbe u lokalnom pabu. Njegov život upoređivali su sa životom H. P. Lavkrafta (H. P. Lovecraft), i zasigurno je i Sper, poput Lavkrafta, bio istraživač tamnih delova duše. Nedugo pre početka prvog svetskog rata, izdao je nekoliko editcija objavljenih u privatnoj režiji, i danas je moguće, bar u Velikoj Britaniji, pronaći brojne, obično veoma skupe reprodukcije njegovih dela.

Ali nas prvenstveno zanimaju dva izdanja, odnosno dobro poznata “Knjiga Zadovoljstva (Samoljublja): Psihologija Ekstaze” (Book of Pleasure (Self-Love): The Psychology of Ecstasy, London 1913) i Kenet Grantova (Kenneth Grant) odlična knjiga prepuna informacija u kojoj je on, kao vođa svoje grane OTO-a (Ordo Templi Orientis), i kao ekspert za Kroulija, objasnio i aspekte Sperovog sistema. Sperova filozofija ovde neće biti analizirana u detalje jer to nije neophodno za praksu teorije sigila, a moglo bi nas odvesti i u neku potpuno drugu temu.

Pre nego što krenemo sa pričom o Sperovoj teoriji sigila, možda će biti korisno da kažemo nešto o ulozi sigila u magijskom radu. Poznato je da zapadnjačka magija počiva na dva stuba, volji i imaginaciji. U vezi sa ovima su relaciono mišljenje i simboličke slike. Na primer, Agripa (Agrippa) koristi specijalni sigil za svaki planetarni entitet ponaosob. Oni nisu, kao što se dugo mislilo, proizvoljno konstruisani, niti su primljeni putem “otkrovenja”, već su zasnovani na kabalističkim razmišljanjima. Hermetički red Zlatne zore je koristio sigile kao “slike duša” magijskih entiteta, što je magu omogućavalo da sa tim entitetima uspostavi kontakt; ali, tehnika pravljenja ovakvih sigila nije bila opisana. Isto bi se moglo reći i za OTO pod Kroulijevim vođstvom i za Fraternitas Saturni sa Gregorijusom kao vođom. Dela Agripe nagoveštavaju da magijski sigili imaju dugu istorijsku tradiciju, o kojoj ovdje nećemo govoriti jer bismo morali da objasnimo i složenu okultnu ikonologiju. Najčešće je slučaj da se o sigilima misli kao o “ispravnim” ili “neispravnim”. Grimoari kasnog srednjeg veka bili su jedva nešto više od “magijskih kuvara” (često kritikovana VI i VII Knjiga Mojsijeva u potpunosti prisvaja postupak “odaberi sastojke, ubaci i mešaj”), i srednjovekovni praktikanti verovali su u sledeći princip: znati “pravo” ime i “pravi” sigil demona značilo je imati moć nad njim. Pragmatična Magija, koja se razvila u anglosaksonskom okrilju, potpuno je promenila ovaj koncept.

Kroulijev revolt u Zlatnoj zori, prvo u korist Metersa (Mathers) a potom i protiv njega, se često smatra početkom moderne magije. Svakako ne bi bilo netačno reći da je Krouli lično podržavao pragamatičku misao u modernoj magiji. Ali na kraju Gospodar Terion (Master Therion) ostaje unutar hijerarhijskog dogmatskog sistema zbog otkrovenja Ajvaza (Aiwass) u Liber Al vel Legis-u. Alisterova ključna fraza “Čini što ti je volja, i to neka bude sav Zakon. Ljubav je zakon, ljubav pod voljom”, kao i čitav njegov koncept Teleme, prikazuju ga kao dogmatičnog maga. To nije bio slučaj sa Osmanom Sperom. Izgleda da je on sledio individualno-anarhistički pravac, kako bi mogao bez nepoželjnog preterivanja opisati svoju psihologiju kao mešavinu Lao Tsea, Vike i Maksa Štirnera (Max Stirner).

Na englesku magiju na prelasku iz XIX u XX vek uticala je jedna važna mlada nauka koja će svoje veće uspehe postići posle Drugog svetskog rata – psihologija Sigmunda Frojda (Sigmund Freud). Pre ovoga, važne podsticaje okultnom uopšte dala su dela “Razotkrivena Izis” i “Tajna doktrina” od Madam Blavatski (Blavatsky) kao i Frejzerova (Frazer) “Zlatna grana”. Komparativna psihologija religije Viljema Džejmsa mnogo je uticala na intelekt toga vremena, ali Frojd, Adler i posebno Karl Jung (Carl G. Jung) direktno su uticali na važnije preokrete. Od tada se na podsvest gleda mnogo ozbiljnije.

Ova digresija koja je morala biti kratka zbog nedostatka prostora veoma je važna osnova za diskusiju koja sledi. Nećemo do detalja analizirati sve uticaje na Spera. Pošto su Lao Tse i Štirner već spomenuti, mogli bismo navesti brojne autore, od Svinburna (Swindburne) do samog Kroulija, u čijem je redu A:.A:. Sper bio nakratko član. Umesto rasprave o uticajima na Spera, govorićemo o njegovom najvećem postignuću – o psihološkom pristupu magiji, što nas vodi u magijsku praksu.

U Sperovom sistemu ne postoje “ispravni” i “neispravni” sigili niti postoji lista simbola spremnih za upotrebu. Potpuno je nevažno da li je sigil “ispravan” ili ne, već je važno da ga je napravio mag i da stoga sigil ima značenje za njega/nju. Pošto je napravljen za ličnu upotrebu, sigil lako postaje katalizator njegove/njene magijske želje, i ponekad će pobuditi želju zbog koje je i kreiran. Ovaj pragmatičan pristup koji dominira današnjom anglosaksonskom magijom (Israel Regardie, Francis King, Stephen Skinner, W. B. Gray, David Conway, Lemuel Johnstone, da pomenemo samo nekoliko važnijih autora) dokazuje da bi Ostina Osmana Spera, a ne Alistera Kroulija, trebalo smatrati pravim Ocem moderne Pragmatičke Magije. U zemljama nemačkog govornog područja situacija je drugačija. Pisci poput Kvintšera, Gregorijusa, Bardona, Klingsora i čak Špisbergera (Quintscher, Gregorius, Bardon, Klingsor, Spiesberger) dozvoljavaju vrlo malo prostora za individualno stvaranje magijskih koordinata.

Ovde se očekuje da se adept u toku svog razvoja uključi u već postojeći sistem a ne da stvara novi. Ovo je potpuno drugačiji pristup, ali sada nećemo raspravljati o tome koliko je taj pristup dobar ili ne. Prvi autor čije su ideje slične pragmatičkoj magiji već postojale 1917. (odnosno 1921, kada je izašlo drugo izdanje njegovog velikog rada na temu magije kao eksperimentalne nauke) bio je Štaudenmajer (Staudenmaier). Dela Mahamudre, koja u poslednje vreme izazivaju interesovanje, uglavnom su deskriptivne prirode i bave se tradicijama i novim interpretacijama, ostajući na taj način u okviru nemačkog magijskog nasleđa. Međutim, Mahamudra ne zanemaruje novija postignuća u naučnoj psihologiji i zato se, makar jednim delom, povezuje sa pragmatičkim pristupom. Pragmatička magija postajaće sve važnija jer se današnji magovi moraju suočiti sa psihologizovanim okruženjem čiji je filozofski relativizam oblikovao, i još uvek oblikuje sve nas. Bez obzira na istinitost koju pripisujemo psihologiji/psihoanalizi, svi smo zaraženi njenim rečnikom i načinom razmišljanja. Čak i mi magovi moramo usvojiti kritički, logičan pogled na psihologiju. Nekom budućem vremenu ostaje da pronađe drugačije modele objašnjenja, opisa i prakse. Kako Sper nastavlja sa svojom praksom?

Sigili se prave mešanjem i stilizacijom slova. Prvi korak je fomulisanje rečenice u kojoj navodimo želju. Da pogledamo primer koji navodi sam Sper u “Knjizi zadovoljsta”, govoreći o izjavi namere (declaration of intent).

MOJA JE ŽELJA DA DOBIJEM SNAGU TIGRA.

Ova rečenica mora se napisati velikim slovima. U sledećem koraku sva slova koja se ponavljaju se brišu, tako da ostaje samo po jedno isto slovo. (Napomena: Zvezdice označavaju precrtana slova. Izjava namere koja počinje sa MOJA JE VOLJA, umjesto MOJA JE ŽELJA, može se pokazati efikasnijom. -prim. prev.)

MOJA *E Ž*LJ* D* **BI*** SN*GU T**R*

Sada ostaju sledeća slova: M,O,J,A,E,Ž,LJ,D,B,I,S,N,G,U,T,R. Sigil se kreira od ovih slova; dopušta se predstavljanje jednog slova kao drugog posmatrano iz različitog ugla (na primer, obrnuto slovo M izgleda kao E odnosno kao W). Ovako se ova tri slova ne moraju ponoviti tri puta u sigilu. Naravno, brojne su mogućnosti za prikaz i stilizaciju.

“Moja je želja da dobijem snagu tigra.”

U obliku sigila ovo bi izgledalo ovako:

Kombinovano u jedan sigil:

Međutim, važno je da završen sigil bude što jednostavniji, sa nekoliko prepoznatljivih slova čak iako je prepoznavanje teže. Umetnički kvalitet je nevažan, ali iz jednostavnih psiholoških razloga očigledno je da ne treba da nažvrljate nešto na brzinu. Trudite se da sigil napravite što bolje možete. Završen sigil (u početku će vam verovatno biti potrebno nekoliko pokušaja) fiksirajte – nacrtajte ga na komadiću papira, u pesku ili čak na zidu. Po Sperovim kratkim uputstvima, sigil treba uništiti poslije internalizacije, tako da ga možete spaliti, obrisati sa peska itd. Sperova osnovna ideja je da sigil, zajedno sa svojim značenjem, mora biti usađen u podsvesno. Posle toga, svesno treba zaboraviti sigil, kako bi podsvesno moglo da izvršava šifrovana naređenja bez ometanja.

Kada je sigil završen, aktivira se “ubacivanjem” u um. Ovo je najteži deo procesa i Sper nudi vrlo malo saveta o praktičnom postupku. Međutim, od najveće je važnosti da je sigil internalizovan u toku transnog stanja. To može biti stanje euforije (npr. euforija izazvana drogama), stanje ekstaze (npr. orgazam masturbacijom ili snošajem, ili ritualom) ili stanje fizičkog napora. Oči i ruke mogu se zamoriti ukoliko mag drži ruke savijene iznad glave dok stoji ispred ogledala i pogledom fiksira svoj lik. Važno je da sigil “škljocne”, odnosno, da se internalizuje u jednom trenu (spazmodično), za šta, naravno, treba vežbe i samokontrole. Ovaj postupak može biti praćen ritmičnim i monotonim ponavljanjem izjave namere. U početku je ritam ponavljanja spor, a zatim postaje sve brži. U isto vreme, mag mora fiksirano da gleda u sigil. (U našem slučaju, kada mag gleda u ogledalo (može se koristiti i magično ogledalo) od pomoći je ako se sigil nacrta na ogledalu bojom koja se rastvara u vodi). Posle spazmodične internalizacije, simbol treba da se uništi i obriše iz svesnog uma.

Kao što je već pomenuto, od sada je na nesvesnom da obavi posao. U svom praktičnom radu otkrio sam da je korisno nositi sigil na sebi, na primer, urezan na prstenu, itsl. Ali ovo će zavisiti od magove individualne sklonosti i svako treba da pronađe način koji mu odgovara. Ponekad će biti potrebno da se čitav proces ponovi, pogotovo ukoliko se radi o velikom i problematičnom cilju čije postignuće zahteva ogromnu količinu energije. Međutim, treba imati na umu da iskustvo pokazuje da je od ogromne važnosti da se značenje i cilj sigila ne prizivaju u svest ni u jednom trenutku. Jer, bavimo se tehnikom koja je slična autosugestiji i važe ista pravila kao i kod autougestije. Zbog toga ne smete da koristite negativne formulacije kao što je “MOJA JE ŽELJA DA SE NE DESI…” jer vrlo često nesvesno ne prepoznaje niti razume negaciju i može vam se desiti da dobijete rezultat suprotan originalnoj želji. Ukoliko gledate sigil svaki dan, na zidu ili ugraviran sa spoljašnje strane prstena, aktivacija sigila desiće se nesvesno, jer svesno ne primjećujemo predmete koje stalno koristimo. Naravno, ne pričajte o svojoj sigilizaciji, jer rasprava sa skepticima ili čak dobrim prijateljima može da oslabi moć sigila.

Prednosti ovog sistema, koje se ovde mogu izložiti samo u kratkim crtama su očigledne. Veoma je jednostavan i sa malo prakse može se izvoditi u bilo koje vreme i na bilo kojem mestu. Nikakvi skupoceni predmeti nisu potrebni, zaštitini Krugovi i Pentagram rituali nisu neophodni (mada su ponekad veoma korisni, posebno kod radova na magijskoj zaštiti) itd. Međutim, osobe kod kojih postoje izgledi za javljanje psihičke nestabilnosti bi morale da budu oprezne. Mada se prag šizofrenije ne prelazi lako sa sigilizacijom koliko sa evokacijama, sigilizacija uključuje duboko prodiranje u ekologiju psihe, što u svakom slučaju zahteva oprez. Psihomagijske posledice su ponekad veoma nepredvidive. Kao što je dobro poznato, stvarni problem sa magijom nije u pitanju da li deluje, već u činjenici šta se magijom postiže. Korišćena odgovorno, sigilizacija je alatka koja magu daje neograničene mogućnosti magijske primene.

Ubique Daemon :. Ubique Deus :.