Stereotipi postoje u svim oblastima života, tako da nije začuđujuće što su prisutni i na magijskoj sceni; ipak, zanimljivo je primetiti da se nekoliko stereotipa (među kojima su najizraženiji “Veliki Majstor,” “Mag u Fotelji” i “progonjeni Mag”) veoma često pojavljuje u doslovno svim tradicijama zapadne magije. Ovaj tekst je nastao iz želje da se taj fenomen, bar u određenoj meri, objasni, i da se na njega i njegove uzroke obrati pažnja početnicima na stazi Nauke i Umetnosti.
I – Početak staze
Postoje, generalno, tri osnovna načina na koje ljudi počinju da se bave magijom. U prvom slučaju, čovek jednostavno naleti na događaj, osećanje ili čak (ređe) prosto razumevanje neke ideje, koje dovede do toga da se njegovo shvatanje sveta iz temelja poljulja ili čak potpuno sruši. Ostavši bez okvira u kojima je navikao da posmatra svet, čovek je prinuđen da traži odgovore u novim pravcima razmišljanja, koji obično vode ili u religiju ili u okultizam.
U drugom slučaju, do magije se dolazi sa početne pozicije skeptične provere. Mlađi ljudi često maštaju o moći koja će im doneti neka konkretna dobra, ili (ponekad) moći koja će ih izdvojiti iz gomile i dati neki viši smisao životu koji je pred njima; stariji ljudi, kao efekt kontakta sa nekim praktičnim magovima ili prosto iz sopstvene znatiželje, odluče da provere “da li tu ima nešto”.
U oba slučaja, u magiju se ulazi polako i pipavo, čitajući raznorazne tekstove, isprobavajući razne stvari. Neki od ovakvih
početnika nemaju sreće, nalete na tekstove ili “učitelje” koji magiju predstave u svoj dubini i značaju prosečnog kaubojskog romana, razočaraju se i napuste čitavu stvar; drugi pak nemaju dovoljno volje da ikada zaista prate neku liniju prakse do stvarnih rezultata, tako da odustanu nedugo nakon što su i počeli; ali jedan broj počne, naiđe na
rezultate… i rodi se novi mag.
Treća, i nažalost najčešća grupa, su ljudi koji polaze iz svih mogućih pozicija (često i iz pozicija prethodno navedenih grupa), ali imaju za zajedničko da u svojoj potrazi ne žele da postavljaju pitanja, već žele da dobiju odgovore. Pripadnici ove grupe obično odaberu (ili češće, bezglavo nalete na najbliži) sistem magije u koji od tog trenutka slepo veruju, fanatično brane, i (osim jako retkih) nikada ozbiljno ne praktikuju. Ekvivalentni najzadrtijim protestantskim hrišćanskim fundamentalistima u odbrani svoje vere, “magičari” ove vrste su oni koji daju loše ime svima ostalima.
Opasnost samog početka bavljenja magijom se, otud, može definisati kao “pazi u šta veruješ”. U početku istraživanja magijskih puteva početnik je okružen stotinama različitih sistema, svaki od kojih nudi svoje tehnike, poglede na svet i verovanja. Mnogi na ovoj tački odu u jedan sistem, i onda misle da moraju tu svoju odluku da brane po svaku cenu – tako nastaje treća gorenavedena grupa. Za ovo postoji jednostavan lek: pre nego što prihvatiš bilo šta kao istinu, zapitaj sebe “da li imam razloga da u ovo verujem?”
Od početnika u, recimo, Bardonovom sistemu se zahteva da prihvati prima facie postojanje elemenata, njihov sveobuhvatni uticaj na svet, kao i postojanje raznih klasa duhova, elementala i natprirodnih bića. Onaj ko ne misli će to i prihvatiti kao istinu, i baciti se u rad sa fanatičnom verom u njegov ishod; onaj ko drži do sebe će, međutim, uvek zadržati trunku sumnje u sebi – “Ja sada počinjem sa prizivanjem elementala. Pročitao sam Bardonove knjige, i čini mi se da one imaju smisla; sistem gledanja na svet koji one daju mi se čini potpun, i primenjiv. Sada treba da vidim da li će efekti mojih eksperimenata zaista biti onakvi kakve Bardon predviđa”. Takav početnik može otvorenog srca da se zaputi u evokaciju nekog elementala, sa duhom čoveka koji istražuje neku novu teritoriju; on je čuo da “u tom moru ima zmajeva”, i veruje da bi ih zaista moglo biti, ali ih neće držati
za činjenicu dok ih ne vidi sopstvenim očima. On se zapućuje u nepoznato svestan da je to zaista nepoznato, i zadržava integritet svog razuma.
Dodatna stvar koju je važno razmotriti je sindrom “Maga u fotelji” (“armchair magician”), što je situacija u kojoj se nađe većina početnika – nakon što je pročitao gomilu knjiga, neofit sada zna sve rituale, sve tehnike vežbanja, i ima lepu količinu znanja u glavi. Sada samo treba napraviti taj mali korak i početi sa izvođenjem svega toga.
Ovo je u stvari prvi test magije, i jako veliki broj ljudi ga nikada ne položi. Ima ljudi koji decenijama sede, čitaju knjige i zamišljaju šta će jednog dana sve moći da urade; taj “jedan dan” nikada ne dođe, pošto večiti početnik stalno nalazi izgovore (“Šta će komšije da misle ako me čuju da vibriram sve te čudne reči? Šta ce moja žena da pomisli ako me vidi sa tri crne i tri bele sveće u krugu oko mene? Uradiću tu inicijaciju, samo kada budem imao malo više vremena, sada imam previše posla”). Za ovo ne postoji nikakav savet osim: digni svoju mnogopoštovanu pozadinu, i radi! Mag bez prakse je samo još jedan čikica koji sedi i troši vazduh na prazne priče.
II – Zamke na putu
Početnički problemi, međutim, su retko opasni. Najveća opasnost koja preti bilo kom početniku jeste da će upasti u neki kult ili organizaciju koja će ga postaviti u poziciju na kojoj će biti (finansijski, duhovno ili čak seksualno) iskorištavan. Ali, mala količina pažnje i ličnog integriteta je dovoljna da spreči ovakav ishod. Ostali gorenavedeni problemi kao najveću opasnost imaju nedostatak progresa u magijskom radu; čovek neće uspevati da se razvija, ali nije ni u opasnosti da nazaduje.
Posle samo par godina ozbiljne prakse, stvari postaju znatno opasnije. Dve zamke u koje magi najčešće upadaju su megalomanija i paranoja.
Megalomanija je verovatno najčešća, i daje magiji najviše zlog glasa, a u nju je izuzetno lako upasti sa samo malo nepažnje. Naime, čim mag prevaziđe svoje prve početničke probleme, on dobija prve plodove svog rada, znanje i sposobnosti koje (u većini slučajeva) ni on sam nije potpuno verovao da će dobiti (mada im se nadao); kao posednik tog znanja, on postaje izdvojen, važniji od ostalih – i to mnogima udari u glavu. Mag počne da “obične ljude” gleda sa visine, počne da drži pridike svima oko sebe o svakoj temi koja makar koliko slabo dotiče njegovo novo superiorno znanje, i generalno počne da sebe smatra “Velikim Majstorom”. Neki ne zapadnu potpuno u ovo stanje, ali počnu da se podsvesno ponašaju po istim linijama, držeći predavanja svima oko
sebe, i ponašajući se očigledno “misteriozno” ne bi li nekome to palo u oči i izazvalo ga da pita (kako bi imao opravdanje za novo predavanje).
Ovaj preterani ponos je stadijum kroz koji skoro svaki mag prođe pre ili kasnije. Oni koji nastave sa praksom obično uspeju da ga prevaziđu (pošto u praksi obično naiđu na nešto što im baci u lice činjenicu da ne samo što ne znaju sve, već i ne znaju koliko ne znaju); mnogi, međutim, postanu toliko ponosni na svoj napredak da prestanu sa svakim radom. Neki od tih ostanu na mestu na kom su bili i ne mrdnu se sa njega do kraja života; drugi, međutim, počnu da zahtevaju priznanja od ljudi oko sebe, posebne tretmane i posebne titule, i posle nekog vremena počnu da mrze svet oko sebe pošto im uskraćuje njihove “zaslužene” privilegije. Ovo je jedan od najdirektnijih i najčešćih puteva u ludilo kroz magiju.
Problem megalomanije je toliki da na njega upozoravaju, u jednom obliku ili drugom, svi važniji autori i učitelji. Mnogi magi prave komplikovane sisteme provera sopstvenog ponosa, i mnoge grupe imaju pravila o uzajamnom posmatranju i upozoravanju. Do danas su razvijeni mnogi veoma kreativni načini za zaobilaženje ovog problema. Recimo, pošto je jedan od najčešćih znakova megalomanije nezajažljiva glad za titulama (kada vam se neko predstavi sa “Gospodar Astraleth, Majstor Hrama, Lord staza Drveta, i Visoki Sveštenik Treće Kuće Anubisa”, znate koliko je sati), haotici i Erisijanci imaju običaj da za sebe izmišljaju apsurdne titule, koje ih podsećaju da sebe nikada ne uzmu suviše ozbiljno (prosečan haotik bi mogao u svom potpisu da napiše
“Krava koja laje, Apsolutni Gospodar Prevelikog Stomaka, Arhibiskup Crkve Dva i Petnaest Popodne”). Međutim, i pored svih upozorenja i tehnika, magijski krugovi su preplavljeni ljudima koji od svog ega ne vide ništa drugo, i koji su ubeđeni da svakome mogu da sole pamet; rasprava sa njima je u većini slučajeva potpuno bespredmetna, pošto će jedini efekat biti njihova uvređenost što se neko usudio da se suprotstavi njihovom “autoritetu”. Apsolutno uvereni u istinitost onoga što govore, oni obično (i ne primećujući) prave budale sami od sebe, tako da obično nije ni potrebno ulagati trud u njihovo “raskrinkavanje”. Najbolji pristup je ignorisati ih, uz pažnju da se slučajnim prolaznicima i eventualnim impresioniranim početnicima objasni kako stoje stvari. I, pre svega, paziti da se ne postane jedan od njih.
Druga najveća opasnost magije, paranoja, je daleko ređa od megalomanije, ali je i dalje prisutna u značajnom broju. Počevši od
iste pozicije kao i gore, ona odlazi u suprotnom pravcu – mag počinje da zamišlja da to znanje koje je stekao predstavlja strahovitu tajnu, koju mora da čuva od svih ostalih. Ovo može početi potpuno bezazleno, od za dlaku prevelike tajnovitosti, prostog skrivanja od pogleda, i smanjivanja komunikacije sa ostalima, ali često preraste u patološko stanje sakrivanja, nesposobnosti da se izađe iz kuće ili “zaštićenog područja”, i potpunog prekidanja bilo kakve komunikacije sa drugim
ljudima. Ovo je opasnija od dve zamke, pošto Mag-megaloman, iako uzašavajuće dosadan i samoživ, u većini slučajeva ostaje funkcionalan u društvu, dok paranoični mag pre ili kasnije završava u nekoj od “institucija”. Na sreću, ona je i daleko lakša za izbegavanje – jedina stvar koje se treba setiti jeste da se do tih rezultata došlo primenom tehnika koje nisu nikakva tajna, kao i da ti rezultati uopšte nisu ništa jedinstveno (ma koliko oni magu mogli izgledati kao takvi). Takođe, kada se jednom savlada, osećaj paranoje se retko vraća, za razliku od ponosa koji ostaje kao neprestana opasnost.
III – I razne druge neelementarne nepogode
Osim ovih, postoji još nekoliko stvari na koje treba paziti. Kao prvo, ni u kakvoj praksi ne treba ignorisati početničke vežbe
isterivanja, uzemljavanja i centriranja. Po sistemu Zlatne Zore, na primer, početnik je celu prvu godinu radio isključivo niži isterujući ritual pentagrama, i bilo mu je dopuštano da ide dalje tek kada bi taj ritual potpuno savladao. Za to postoji sasvim određen razlog.
Praksa magije uvodi čoveka u situacije u kojima se realnost na koju je on navikao iskrivljuje ili čak potpuno razbija. Magija ne prati logiku, a u nekim slučajevima čak ni kauzalnost (uzročno-posledične veze); ovo stavlja ljudski razum na prilično teške muke. Rituali centriranja, uzemljenja i isterivanja imaju znatno različite forme, i naizgled znatno različite ciljeve, ali svi imaju zajedničku tačku da služe magu kao veza sa “stvarnim svetom”, kao mesto na kome on “stoji” u toku izvođenja magije. Centriranje ojačava vezu sa sopstvenim telom, uzemljenje stvara vezu sa fizičkim mestom, dok isterivanje jasno deli kosmos na dva dela – spoljni (“normalni”) i unutrašnji (“magijski”). Ove reference pomažu magu da se vrati u normalan tok razmišljanja nakon završetka rituala.
Mada mnogi (pogotovo skeptici koji se zapućuju u istraživanje magije da bi “proverili ima li tu šta”) veruju da su ovo suvišne predostrožnosti, praksa pokazuje suprotno: ljudi koji izbegavaju ove “početničke” rituale pre ili kasnije spektakularno polude. Od “glasova u glavi”, preko vizuelnih i auditornih halucinacija, pa sve do čiste katatonije – u svim okultnim krugovima se vrte priče o ljudima koji su tako završili karijeru, a ako čovek ostane u magijskim strujama dovoljno dugo, pre ili kasnije i sam ima priliku da vidi neki takav slučaj.
Takođe, neke vrste magije zahtevaju veliku stabilnost i snagu volje od osobe. Svako može da počne da se bavi Vikom (koja skoro ništa ne traži) ili Telemom (koja će natenane istrenirati čoveka da postane stabilan ako to već nije), ali postoje tehnike i čitave staze koje definitivno nisu za sve ljude. Čovek koji nema jasno definisan identitet ne bi trebalo da se bavi Vuduom; onaj ko nije u stanju da kontroliše sopstveni strah ne treba da se baci glavačke u prizivanje demona Mitosa; početnik koji za svoju prvu invokaciju odabere Horonzona nije neko ko ima perspektivu dugog života ispred sebe. Primena male količine zdravog razuma u kombinaciji sa iskrenom procenom sopstvenih sposobnosti je najbolji način za odabir staza i tehnika rada.
IV – Zaključak
Ukratko:
Razmisli o svakoj stvari koja ti je ponuđena kao “istina”. Razmisli da li imaš razloga da prihvatiš tu “istinu”, šta ta “istina” zahteva od tebe, koje ideje o svetu ćeš morati da napustiš a koje da prihvatiš? Nemoj da odbacuješ svoj integritet i svoj razum u ime slepe vere. Ali, odaberi jednu stazu, i radi.
Pazi se ponosa, ne postoji brži način da sebi dođeš glave. Pogledaj okolo i videćeš gomilu prepotentnih ljudi koji misle da znaju sve na svetu i da im niko nije ravan – dok svako, uključujući i tebe, može da vidi o kavim žalosnim praznim ljušturama nekadašnjih ljudskih bića se u stvari radi. Nemoj da postaneš jedan od takvih. I nastavi da radiš svoj Rad.
Uvek ostavljaj jednu nogu u stvarnom svetu, da se ne bi izgubio u sopstvenom umu. Budi iskren kada ocenjuješ šta možeš a šta ne možeš da uradiš, i ne zaleći se u stvari koje su iznad tvojih sposobnosti. Drži se sebe i svog rada iznad svih ostalih autoriteta.
…and you will do good.