[Ovaj tekst je verovatno većina vas već videla; ali s obzirom da Raido
ide bez propratnih tekstova, mogao bih da pošaljem makar nešto – a ovaj
tekst je odgovarajući. Neke ideje iz njega će biti značajne znatno
kasnije u toku rada, pa ih se vredi podsetiti.]
Zašto ljudi uopšte troše svoje vreme na bavljenje stvarima kao što
su magija ili religija? Zar nije *bolje* utrošiti svoje vreme na neki
*konstruktivan* posao?
Šta je bolje, i šta je konstruktivno? To su pitanja dana.
Mali dečak želi da je već “porastao;” želi da mu mama i tata dozvole
da ostane budan posle osam sati uveče; kada mu bude dozvoljeno da
ostane do devet, onda želi da može da ide na spavanje u deset.
Kada uđe u pubertet, poželeće da nađe devojku; kada mu to pođe za
rukom, ući će u čitavu igru oko veza, raskida, novih veza… U
međuvremenu će malo i “porasti,” pa će početi da želi da se iseli iz
roditeljskog doma.
Kada se odseli, njegova devojka će poželeti da se venča; kada se
venčaju, red je na decu; da bi mogao da hrani decu, mora da nađe
dovoljno dobro plaćen posao; posle nekog vremena, dođe i drugo dete; za
veću familiju potrebno je nabaviti veća kola; zatim, krajnje je vreme
da se obavi preseljenje u novi, veći stan, ili da se kupi kuća; nakon
preseljenja, njegova žena počinje da mu izgleda staro, i on počinje da
sanja o mlađoj ljubavnici; uspeo ili ne uspeo da nađe neku, počinje da
primećuje da njegovo telo ne izgleda onako dobro kao što je nekada
izgledalo.
Ako je Amerikanac, on će početi da džoguje po sat vremena ujutro, da
kupuje vitamine i zdravu hranu, i generalno da troši novac koji je
zaradio trošeći svoje zdravlje i mladost na pokušaj da povrati to
zdravlje i mladost. Ako je Srbin, počeće da pije više rakije nego što
mu je dotad bilo uobičajeno. U oba slučaja, počeće da se bavi nečim što
mu omogućava da zaboravi na svoj strah na neko vreme; bilo šta od
beskrajnog rešavanja problema domaće i svetske politike, do pecanja,
golfa ili nekog sličnog “sporta” koji će sredovečnom čoveku pružiti
iluziju da je još uvek mlad. I, neibežno, polako će postajati sve više
ciničan, suočen sa činjenicom da se njegov životni vek bliži kraju.
Kao bonus, u današnje doba, zahvaljujući napretku nauke i
tehnologije, tu su razne diverzije koje mogu da mu skrenu pažnju.
Dnevna politika, snovi drugih ljudi, sapunice da zamene romansu,
krimići da zamene radoznalost, horror i akcioni filmovi da podignu nivo
adrenalina i navedu ga da se oseća živim…
Ali ponekad, ne previše često, poneki od svih tih ljudi zastane u
beskonačnoj jurnjavi od jednog “neophodnog” cilja ka drugom, i dobije
čudnu ideju da bi možda bilo vredno razmisliti o tome *šta* on to u
stvari misli. Oni kojima se desi ovakvo “buđenje” obično skoče u
najbližu crkvu/sektu/kult i počnu da pitaju “učitelje” i “gurue” da im
“objasne” šta treba da misle, prihvatajući sažvakana objašnjenja i
nalazeći, opet, nekakav osećaj unutrašnjeg balansa na osnovu snova
drugih ljudi.
Oni koji, međutim, veruju sebi dovoljno da se usude da nastave da
misle svojom glavom, dođu do ključnog pitanja: “šta ja u stvari želim?
šta ja hoću da napravim od svog života?” I tu dolaze do poražavajućeg
otkrića: da su celog života sanjali snove koje su im drugi dali da
sanjaju; da su ušli u igru u kojoj su trčali od uzroka ka posledici, pa
ka posledici posledice, pa ka posledici posledice posledice… nikada
nemajući vremena da razmisle da li oni zaista ŽELE da dođu do sledećeg
zacrtanog cilja, i na kom mestu su izgubili svoj put. Onima koji dođu
dovde se javljaju neka pitanja na koja je jako teško odgovoriti:
Zašto je meni toliko važno da uradim (trenutni cilj)?
Šta će se *zaista* desiti ako to ne uradim?
Šta će biti ako uradim nešto drugo?
Zašto sam uopšte smatrao da je apsolutno neophodno da to uradim?
I šta se onda događa? Razmišljanje ide: zato što moj život neće
imati smisla…ne, to nije tačno, moj smisao nikada i nije bio u tome.
Zato što neću biti uspešan u…pa šta, do uspeha u tome mi nije nikada
ni bilo stalo. Zato što moram da živim od nečega…čekaj, pa ima milion
drugih stvari koje mogu da radim. Zato što neću moći da sebi nabavim
ONU STVAR koju toliko hoću…čekaj malo, ni to nije tačno, ima mnogo
drugih načina na koje mogu tu stvar da pribavim; a čekaj još malo, da
li ja zaista uopšte i želim TU STVAR, da li mi je ona uopšte potrebna,
ili je i ta moja želja samo deo opšte inercije? Zato što će osoba Z
misliti da sam ja…čekaj, pa šta mene u stvari briga šta osoba Z misli
o meni? Itd, itd, itd…
Čovekov um počne da se otvara prema drugim mogućnostima, rešenjima
za koja do tada nije ni slutio da postoje… i ovde se, opet, mnogi
uplaše i utrče u sledeću sektu, kult ili red u kome mogu večno gubiti
vreme i zavaravati sebe beskonačno komplikovanim iluzijama…
Oni koji i dalje ostanu verni sebi nastave da razmišljaju, i dođu do sledećeg nivoa istih pitanja:
Šta ja u stvari želim, i zašto želim ono što želim?
Šta ja u stvari ne želim, i zašto ne želim ono što ne želim?
Čega me u stvari uopšte nije briga, i zašto me nije briga u vezi onoga za
šta me nije briga?
Što više bude razmatrao ta pitanja, čovek će sve više i više
primećivati da su njegove želje, njegov identitet, i uopšte sve što je
nazivao “ja,” u stvari podeljene na sve moguće strane, u opštem haosu.
I ako zaista ima integriteta, ako nije potpao pod uspavanke slepe vere
ili “više mudrosti” Bogova i Proroka koji se na kraju nikada ne pojave,
počeće da sklapa svoj život, deo po deo, tražeći tačke reda u haosu i
pokušavajući da iz njih izvuče opštu sliku o tome šta bi on u stvari
trebalo da bude.
U toku tog procesa, stalno će naletati na ljude koji trče po svetu
“tražeći sreću i mir,” a da se pritom nikada ne upitaju šta su to sreća
i mir uopšte. Ako je dobar, pokušaće da im objasni grešku. Ako je zao,
smejaće i izrugivaće im se. A ako je zaista, zaista pametan, ćutaće i
nastaviće da prosto radi ono što ŽELI.
(inspirisano tekstom Maksimilijana Sandora, “Quest for Happines”)