Daemon
U doba kada je starogrčka civilizacija upravo dostizala svoj vrhunac, proročište u Delfima je dobilo pitanje, “koji čovek je najmudriji na svetu.” Pitija je sela ispred pukotine u zemlji, nastale tokom bitke između Pitona i Apolona, i udahnuvši dimove koji su iz nje izbijali, upala u trans… Nedugo zatim, u Atinu je stigao odgovor, koji se raščuo po celoj Grčkoj, pa preživeo i do današnjih dana: “Od svih ljudi na svetu, Sokrat je najmudriji.”
Ponosni Atinjani (koji će nedugo zatim glasati za njegovu smrt) su klimali glavama i govorili jedni drugima: “on ima moćnog daemona.”
Kakve veze imaju demoni sa Sokratom? Grčka reč “daemon” je u to doba značila otprilike ono što danas znači reč “inspiracija” ili “genije:” nešto u čoveku što mu daje ideje i originalne misli. Muze su inspirisale, ali muze su bile spoljašnji entiteti; nasuprot tome, svaki čovek je imao SVOG demona.
Hrišćanska crkva je, naravno, i ovom pojmu promenila značenje. S obzirom da originalna misao ne ide baš najbolje sa “već datom i zapisanom potpunom i konačnom istinom o svemu što je postojalo, što postoji i što će postojati,” demoni su proglašeni za sluge Satanine…da bi reč na kraju počela da se odnosi upravo na pale anđele hrišćanskog mita.
Reči su relativne; demon, anđeo, servitor…spoljni i unutrašnji entiteti (ili spoljni I unutrašnji istovremeno), koje čovečanstvo od svog nastanka priziva, poziva i stvara. Pa, došlo je vreme da raspravimo neke osnovne ideje o servitorima i evokaciji.
Dinamički model ličnosti o kome smo pričali u okviru rasprave o Runi Eihwaz daje dobar način gledanja na čitavu ideju servitora (imajte u vidu da se radi o još jednom MODELU; niko ne može da dokaže da je ovaj način gledanja na stvar “tačan”). Ako se vratimo slici vreće žaba, možemo da je dogradimo u ovom pravcu:
– postoje mnoge žabe (većinom one jače) koje su zajedničke svim ljudima. Ove žabe možemo nazvati “arhetipskim porivima čovečanstva.”
– ako smo skloni generalnim nazivima koji su nastali kroz gorepomenutu hrišćansku tradiciju, možemo snažne žabe koje skaču u pravcima (samo)destruktivnosti nazvati našim “unutrašnjim demonima.” Žabe koje skaču u (samo)konstruktivnim pravcima možemo nazvati našim “unutrašnjim anđelima.”
– ako saberemo prethodne dve tačke, i pogledamo arhetipske žabe koje skaču u određenom (recimo) destruktivnom pravcu, a koje su pritom prisutne manje-više u svim vrećama, dobijamo “demone” koji su nezavisni od bilo koje pojedinačne vreće. Stavljanje tog univerzalnog aspekta u centar naše percepcije postaje ono što se obično naziva praksom magijske evokacije, tj. “prizivanjem demona” (isto važi i za “anđele”).
– biranje neke određene žabe iz grupe u našoj vreći, i stavljanje te žabe u centar percepcije bi bila praksa eksternalizacije.
– šta ako možemo da stvorimo novu žabu, po našim sopstvenim željama, pa da tu žabu dodamo u vreću? A šta ako možemo čak i da je izbacimo iz vreće, napolje u svet, da skakuće nezavisno od vreće i radi stvari koje vreća ne može? Ovo bi bila praksa kreiranja servitora.
Da obradimo pomenute prakse, jednu po jednu.
Eksternalizacija
Eksternalizacija je oruđe za borbu protiv “unutrašnjih demona.” U principu, radi se o praksi pri kojoj čovek nalazi deo sebe koji mu se ne sviđa, izdvaja ga, definiše ga, i onda ga uništava (ili mu umanjuje snagu). Moguće je i obrnuto dejstvo, u kom čovek pojačava ili stvara novi deo ličnosti, ali ovo je već daleko teže za izvođenje, i daleko opasnije nego prethodno (koje je samo po sebi dovoljno teško).
Principi eksternalizacije su jednostavni u teoriji, ali ekstremno teški za izvođenje:
1. Definiše se aspekt ličnosti koji treba ukloniti ili ublažiti. Ova definicija mora biti onoliko precizna koliko je to moguće. Recimo: “Odlaganje suočavanja sa neizbežnim bolnim situacijama, koje postaju još bolnije kako vreme prolazi.”
2. Izvede se serija meditacija nad aspektom ličnosti o kome se radi. Posmatra se odakle on dolazi, kuda ide, koji su poznati uzroci njegovog postojanja, na šta on sve utiče. Opažanja se beleže u poseban dnevnik rada. Ovo je možda i najvažniji deo: uzroci i posledice su strahovito važni. Ništa lakše nego ukloniti svoju agresivnost, da bi se nakon toga ustanovilo da više nismo u stanju da se borimo za sebe uopšte, čak i kada treba.
3. Pripremi se ritual eksternalizacije. S obzirom da se tok eksternalizacije ne može tačno planirati, pripremaju se osnovni tokovi rituala, kao i mesto na kome će se ritual izvoditi (ovakve stvari se obično izvode u dubokoj izolaciji, na izuzetno povučenim i privatnim mestima). Ako je u pitanju iole teža stvar, za očekivati je da će za eksternalizaciju biti potrebno makar nedelju dana: par dana pripreme i izolacije, par dana za izvođenje samog rituala, i par dana za oporavak. Ozbiljni rituali eksternalizacije umeju da traju i duže; Abremelinov ritual (koji je sličan po svrsi, mada sa malo drugačijim konačnim ciljem) zahteva punih šest meseci izolacije. Za ovo ima tri raloga: prvo, da se izbegne gubitak koncentracije (što može biti pogubno kod stvari kao što je ova); drugo, da se drugi ljudi ne izlazu vašim unutrašnjim demonima; treće, da vas ne proglase za psihotika i zatvore u tapaciranu ćeliju pre nego što možete da objasnite o čemu se radi.
4. Odlazi se na mesto rituala (ovo je jedna stvar koju NE TREBA raditi u okviru svog uobičajenog magijskog prostora), i započinje se period izolacije. Dodir sa drugim ljudima se izbegava potpuno; telefon je isključen, vrata su zaključana. Sve stvari koje su dekoncentrišuće (knjige, televizor, radio…) se uklanjaju. Mag ostaje sam sa svojim mislima. Korisno je pripremiti materijale koji se mogu upotrebiti za izražavanje misli: blok, olovke u boji, glina, sveske…
5. Tokom sledećih dana, vrši se sama eksternalizacija. Mag sedi (ili stoji, ili trči, ili skače…) koncentrišući se na aspekt koji želi da ukloni. Seća se svih situacija u kojima se taj aspekt javio, i svih situacija do kojih je taj aspekt doveo. Stvari koje mu padaju na pamet zapisuje, crta, urezuje, oblikuje u materijale koje je pripremio. Cilj je graditi opsesivnu strukturu sve više, i više, i više…dok se ona u jednom trenutku ne slomi.
Postoji mnogo načina za izvođenje ovoga. Neki koriste droge (pogotovo halucinogene). Drugi prosto sve više i više energije i koncentracije “sasipaju” u razmišljanje, bez sna, jela ili piča, dok u groznici rada ne dostignu saznanje.
6. Kada se postigne razumevanje strukture, ona se IMENUJE. Ovo obično dolazi samo od sebe: kada razumete strukturu, odgovarajuće ime za nju vam skoči u glavu. Ime strukture je ime demona aspekta.
7. “Name itself is the Thing itself.” Znati Ime je imati moć nad Imenovanim. Šta ćete raditi sa svojim demonom, kada ga jednom izolujete, zavisi od vas. Možete stvoriti sledeći set rituala, koncentrisanih oko isterivanja, da demona uništite. Možete ga vezati. Možete prosto koristiti to Ime da ga kontrolišete (kada se javi možete u prosto reći “umukni i beži.”). Your demon, your choice 😉
Ali sve ovo zvuči nejasno bez primera. S obzirom da bi lične primere bilo još komplikovanije preneti (o objašnjavanju da i ne pričam), upotrebiću jedan već postojeći. Pogledajte tekst Fila Hajna (koji je pisan na istu opštu temu kao i ovaj, mada sa malo drugačije tačke gledišta), i prvo poglavlje u njemu (“Howling”) za sjajan primer eksternalizacije:
http://www.phhine.ndirect.co.uk/archives/pdfs/aoev1.pdf
Evokacija
“AGARES. – The Second Spirit is a Duke called Agreas, or Agares. He is under the Power of the East, and cometh up in the form of an old fair Man, riding upon a Crocodile, carrying a Goshawk upon his fist, and yet mild in appearance. He maketh them to run that stand still, and bringeth back runaways. He teaches all Languages or Tongues presently. He hath power also to destroy Dignities both Spiritual and Temporal, and causeth Earthquakes. He waš of the Order of Virtues. He hath under his government 31 Legions of Spirits. And this is his Seal or Character which thou shalt wear as a Lamen before thee.”
– Goetia, from the Lesser Key of Solomon the King
Evokacija je priziv spoljnih arhetipskih entiteta. O ovome nećemo pričati u detalje; to je nešto sa čime se možete upoznati nezavisno nakon završetka Raida, ako imate interesovanja. Daću vam, međutim, kratke informacije o dve često korišćene grane evokacije, radi “opšteg magijskog obrazovanja.”
– najpoznatija grana evokacije je demonologija, tj. korišćenje entiteta koji su definisani u starim spiskovima, poznatim kao “grimoari,” i koji su obično klasifikovani kao “zli.” Iznad je naveden jedan pasus iz najpoznatijeg grimoara, Goetie, koja sadrži spiskove demona i demonskih vladara koji se mogu prizvati, zajedno sa njihovim pečatima, simbolima i specifičnim moćima.
Demonologija je definisala srednjovekovnu hrišćansku magiju do te mere da je jako dugo bila sinonim za magiju uopšte – što je, na žalost, preživelo i do današnjih dana: naletaćete na ljude koji su ubeđeni da se sva magija svodi na “prizivanje demona.” Sama Goetia, opet, je bila toliko popularna da je postala sinonim za demonologiju – često ćete videti ljude kako umesto demonologije koriste reč “goetia.” Vredi znati da je Goetia samo deo veće knjige, poznate kao Lemegeton (“Manji Ključ Solomona Kralja”), koja navodno predstavlja tekst napisan od strane Solomona (za koga znamo iz jevrejskih mitova da je bio vladar nad nevidljivim silama, i gospodar demona).
Demonološko prizivanje ima neke tačke koje su uvek iste, i po čemu možete da ga prepoznate. Kao prvo, uvek se iscrtava krug ispunjen kompleksnim (često kabalističkim) simbolima i oblicima, čiji cilj je da zaštiti maga koji vrši prizivanje – dok je u krugu, sile koje priziva ne mogu da ga dotaknu. Kao drugo, tu je trougao, u kome se pojavljuje sam prizvani demon. U zavisnosti od tradicije, simbol demona može (i ne mora) biti iscrtan u okvirima trougla.
Dalje informacije, materijale, i same grimoare možete da nađete na:
http://w3.one.net/~browe/classics.htm
– Enohijana je ultrakompleksan sistem magije koga su razvili Dr. John Dee (dvorski mag engleske kraljice Elizabete I, za koga se govorilo da je prizvao oluju koja je rasturila špansku “Nepobedivu Armadu” i dovela do prevlasti Engleske na moru) i Edward Kelley (okultista sa darom za scrying).
Mada Enohijana nije striktno samo evokativni sistem, njeni prizivi i pozivi čine veći deo sistema. Za razliku od demonologije, enohijanski prizivi uglavnom pozivaju “anđele” ili “nebeske sile,” uz pomoć kompleksnog (i izuzetno zanimljivog) specijalnog jezika. Takođe, ovaj jezik se koristi prilikom najviših priziva (kao što je Kroulijeva invokacija Horonzona, opisana u “Viziji i Glasu”).
Često ćete čuti da je Enohijana najmoćniji sistem magije koji postoji. Ovo može i ne mora biti istina, ali je apsolutno sigurno da je on istovremeno IZUZETNO moćan, i IZUZETNO opasan. Najmanja greška ili pogrešan korak vodi direktnoj propasti; ovaj sistem ima ubedljivo najveći procenat ljudi koji su uništili sebe svojom sopstvenom magijom. Dakle, ako odlučite da istražujete ili učite Enohijanu, imajte u vidu da se sa njom NE MOŽE igrati; ili radite sve po redu i kako treba, ili je nemojte raditi uopšte.
Ako odlučite da tražite dalje informacije, ovo je dobar izvor:
http://w3.one.net/~browe/paperindex.htm
Pri čemu treba početi od ovog teksta:
http://w3.one.net/~browe/papers/godzill1.html
Građenje servitora
I konačno, najupotrebljiviji deo ove rasprave, o stvaranju servitora. Servitori su haotička tehnika, jedan stepen dalje u razvoju od sigila; u stvari, servitori se mogu svesti na sigile kojima je pridodat nivo inteligencije i nezavisnosti.
Stvaranje servitora je slično bacanju sigila: napravi se sigil koji simboliše servitora, uđe se u stanje gnoze, i sigil se lansira. Razlike slede tek u postupcima nakon lansiranja: sigili izbegavaju cenzora tako što se cenzor isključuje u toku lansiranja; servitori ga izbegavaju tako što prestanu da budu “mi” i postanu odvojeni od nas (samim tim izlazeći iz domena cenzora).
Ono što čini servitore odvojenim je NAŠA VERA DA ONI POSTOJE KAO ODVOJENA BIĆA. Pri tom je nevažno da li su oni zaista odvojeni, ili se mi samo pravimo da su odvojeni kako bi smo izbegli cenzora; to opet (kao i toliko stvari), zavisi od našeg modela gledanja na stvarnost.
Dakle, kada lansiramo sigil koji će postati servitor, njega ne zaboravljamo. Umesto toga, dajemo servitoru ime; često mu dajemo i materijalnu bazu, “telo,” materijalni simbol njegovog postojanja (što ima više korisnih upotreba, o kojima ćemo malo kasnije). Nakon toga, mi VERUJEMO da on postoji – sa definisanom ličnošću, inteligencijom i sposobnošću da nas razume i uradi ono što mu je zapoveđeno.
Primer. Recimo da sam primetio da postoji stvar koja se stalno ponavlja u mojoj praktičnoj magiji: bacanje sigila za traženje knjiga. Stalno postoji neka knjiga za koju sam čuo, ali koju ne mogu nikako da nabavim; ja onda bacim sigil, sigil se manifestuje, i uspem da je nađem…ali u međuvremenu čujem za neku drugu, i sada tu ne mogu da nabavim. Hajd’ Jovo nanovo.
Mnogo efikasnije bi bilo da napravim servitora čiji je zadatak da traži knjige za mene, i da ga prosto aktiviram svaki put kada mi treba neka knjiga. Šta ću, dakle, uraditi? Napraviću prvo SOI, zatim sigil, zatim ću taj sigil lansirati. Pošto je svrha servitora da “TRA”ži “K”njige, nazvaću ga “Trak” (ime je arbitrarno; ja volim da stvaram imena po svrsi, ili prosto slučajno; neki imaju čitave kompleksne sisteme po kojima prave imena svojih servitora). Onda ću, recimo, da nabavim ili napravim malu sveščicu uvezanu kao knjižica, veličine samo par cm; na jednu od strana te male simbolične sveščice ću iscrtati sigil, i zatim ću sveščicu staviti na moj oltar – to postaje “dom” servitoru.
Kada mi zatreba neka knjiga, staviću prst na sveščicu, i reći “Trak, nađi mi tu i tu knjigu, molim te.” Ili “Trak, video sam tu i tu knjigu u knjižari, ali je daleko preskupa; možeš li da mi nađeš polovnu po nižoj ceni?” Ono što je ključno u celoj stvari je da ja ne sumnjam u Trakovo postojanje; tretiram ga kao “duha” koji živi u sveščici, i koji postoji da bi tražio knjige…
Prosto? Nije baš – prilično teško je poverovati, bez sumnje, u postojanje nečega što ne možete da vidite i opipate. Ono što je potrebno je primena onoga što se tehnički zove “suspension of disbelief:” privremeno napuštanje zdravog skepticizma u vezi te jedne stvari, i veštačko verovanje u postojanje servitora. Ovo privremeno verovanje služi da odvuče servitora dovoljno duboko da posle toga možete realno da verujete u njega.
Primer. Ako ja odbijem da poverujem u Traka, on neće postojati ni na jednom nivou. Sveščica koja stoji na stolu će biti samo parče papira, a vreme koje sam uložio u njeno pravljenje će biti izgubljeno. Čak i ako nađem knjigu posle par dana, to ću pripisati slučajnosti (ili eventualno samom lansiranju sigila), a ne Traku.
Ako, međutim, privremeno nateram sebe da poverujem u Traka, ja mu dajem šansu da uradi nešto. Par dana nakon aktivacije, nalazim prvu knjigu koju sam tražio; dajem Traku sledeći zadatak…posle nedelju dana, i on biva ostvaren. Sada mogu da prekinem sa “suspension of disbelief:” više nema potrebe za veštačko pretvaranje da verujem u njega, pošto je on doneo rezultate, i sada mogu da verujem u njega na osnovu tih rezultata. Što vreme više prolazi, što više rezultata dobijam od Traka, to će moja vera u njega biti čvršca, a on sve moćniji – snaga servitora raste kroz vreme.
Kada treba koristiti servitore, i koje su njihove prednosti u odnosu na sigile?
Prvu prednost smo već obradili: repetitivnost. Sigil je jednokratna stvar, baci, manifestuj, gotovo, baci, manifestuj, gotovo, baci… Servitori postoje dogod postoji vera u njih, i mogu se koristiti ponovo i ponovo.
Drugo, servitori imaju nivo inteligencije i nezavisnosti, što ih u većini slučajeva čini boljim za izvršenje mnogih zadataka; drugim rečima, nepredviđeni kanali izvršavanja su manje verovatni, i čak i ako se desi da servitor uradi nešto što ne treba, može se NAUČITI da to ponovo ne radi – dok bi kod sigila sledilo pažljivo, mukotrpno (i ponekad nemoguće) menjanje SOI radi preciziranja načina izvršenja.
Treće, nema potrebe za zaboravljanjem, što čini servitore daleko upotrebljivijim kod stvari koje je teško izbaciti sebi iz glave.
Četvrto, servitore mogu da koriste i drugi ljudi. Sigil svako mora da baca za sebe, ali servitora svako može da pozove: neki drugi mag kome se sviđa Trak (i rezultati koje ja dobijam uz pomoć njega), može da me zamoli da mu dam Trakov sigil. On onda napravi knjižicu na svom stolu, iscrta sigil, i počne sam da traži od Traka da mu pomogne. Ovako servitor može da postane predmet vere više ljudi; “stručni naziv” za ovaj stepen, kada servitor više nije zavisan od pojedinca, je “egregor.” Naravno, egregor može i dalje da se širi, da postane predmet vere i molbi za pomoć od strane hiljada ljudi, ulazeći u podsvest desetinama hiljada, u kom slučaju prelazi na sledeći nivo moći, i postaje Bogoforma; ali o ovome detaljnije malo kasnije, kod Rune Ing.
Kada NE treba koristiti servitore, i koje su njihove negativne osobine? Prvo i pre svega, servitor MOŽE da se okrene protiv čoveka koji ga je kreirao (standardni izraz je “rogue servitor”). Ovo se obično događa kada mag svesno loše tretira servitora, ili (još češće) kada počne da VERUJE da se servitor okrenuo protiv njega. Imao sam priliku da posmatram slučaj u kome je čovek pripisao potpuno nepovezane događaje rogue dejstvu jednog svog servitora (što nije bilo tačno), i da (kroz veru koju je uložio u “borbu” sa svojim servitorom) dođe do toga da servitor zaista postane rogue. Generalno, odnosite se prema servitorima radije kao prema saradnicima i prijateljima nego kao prema slugama; dajte im nivo nezavisnosti, i ne insistirajte na poslusnošti po svaku cenu, i nećete imati problema.
Ovde do izraza dolazi gorepomenuto kreiranje fizičke baze za servitora. Mada je baza korisna pri koncentraciji na servitora (i daje servitoru dodatnu “stvarnost”), ona nije neophodna: iskusnom magu je sasvim lako da kreira servitora koji nema nikakvu materijalnu osnovu. Ovo, međutim, NE TREBA raditi, pošto materijalna baza olakšava uništenje servitora u slučaju da on postane rogue. U slučaju da ovakav postupak postane neophodan, pozovete servitora po imenu, izgovorite odgovarajuće rituale isterivanja, i uništite bazu što temeljnije možete (vatrom, mešanjem pepela sa solju, i prosipanjem te mešavine u tekuću vodu, recimo). Zatim, ključno, ZABORAVITE na servitora i njegovo postojanje potpuno. Ako ga se i setite, razmišljate o njemu kao o nečemu što je postojalo i umrlo, čega više nema.
Drugo, servitori su nezgodni za unutrašnje radove. Vi možete baciti sigil sa namerom “da se moja koncentracija pri meditaciji poveća;” sigil je impersonalna stvar koja će mehanički da organizuje stvarnost prema vašoj nameri. Servitor, s druge strane, je nezavisno biće kome ste upravo dali mandat da vam prčka po glavi i povećava vam koncentraciju. To nije samo po sebi problem – naićićete na dosta ljudi koji uspesno koriste servitore i za takve stvari. Problem je u tome što ako se desi ono što ne treba da se desi, tj. ako servitor postane rogue, to izuzetno, izuzetno ne valja po vas.
Ako bi se Trak pobunio, ja ne bih mogao da nađem knjige koje tražim, ili bih možda izgubio neke koje već imam (pošto su samo knjige u njegovom domenu, ništa drugo), što se da podneti (bar dok ga ne uklonim); ako bi se pobunio servitor sa gorepomenutom SOI, rezultati bi varirali od potpune nemogućnosti koncentracije pri meditaciji do gubljenja koncentracije na bilo šta u bilo kom trenutku (sa koliko pogubnim rezultatima, ostavljam vas da zamišljate).
Treće, obično postoji ograničenje na broj servitora koje možete imati istovremeno. Ovo zavisi od čoveka: neki ljudi mogu bez problema da održavaju dvadeset servitora, ako im to treba, ali većini je ograničenje četiri ili pet. Više od toga, i neki servitori počnu da se bune bez ikakvog razloga, a neki prosto prestanu da postoje. Imajte to u vidu, i nemojte da previše rastežete svoju veru.
Za zanimljivu raspravu o servitorima sa malo drugačije tačke pogledajte Marikov esej: