Sperova teorija sigilizacije
Otac ideje sigilizacije je Ostin Osman Sper (Austin Osman Spare), ekscentrični britanski umetnik-mag (pogledajte njegove slike na internetu, ako ikada budete imali prilike), koji je svojim inovativnim i anarhičnim teorijama započeo trend napuštanja tradicionalne ceremonijalne struje, kao i fokus na tehnike koje “rade posao” iz koga se razvila današnja Magija Haosa. Sper je bio član Zlatne Zore u isto vreme kada i Alister Krouli, i povezan sa A.’.A.’. kasnije; međutim, raspad Zlatne Zore i preterani nivo megalomanije među mnogim njenim članovima (uključujući tu i Kroulija) su doveli do razočaranja u ideje ceremonijalne magije. U naletu inspiracije, Sper je napisao tekst pod nazivom “Anatema Zosa” u kojoj je sumarno osudio hipokriziju i samovažnost kako okultnog društva viktorijanske Engleske, tako i umetničkog establišmenta svog vremena. Napustio je sva udruženja, i posvetio punu pažnju svom ličnom Radu, provevši ostatak života u relativnoj anonimnosti. Njegovo najvažnije delo je svakako njegova “Book of Pleasure (Self-Love),” u kojoj je izložio ideju sigilizacije. Ova knjiga, originalno objavljena samo u nekoliko stotina primeraka i cirkulisana samo među uskim krugom prijatelja, je postala klasik tokom okultnog uspona u toku sedamdesetih i osamdesetih, dajući osnovu na kojoj su Rej Servin i Piter Kerol izgradili Iluminate Tanaterosa i modernu ideju Magije Haosa. Sperova ideja sigilizacije je izgrađena prostom primenom (tada) novih otkrića u polju psihoanalize na tadašnju okultnu teoriju. Kada je Frojd izašao sa revolucionarnom idejom o čovekovoj podsvesti koja ima želje i načine dejstva koji su odvojeni od svesnog dela uma, Sper se (pravilno) zapitao u vezi ceremonijalne magije – da li ritual zaista predstavlja neko sveto ili posebno uređenje, ili se radi prosto o pozorišnoj predstavi koja treba da skrene pažnju aktivnom delu uma? I, ako je tako, da li možda postoje jednostavniji načini za skretanje pažnje? Kroz seriju eksperimenata, Sper je stvorio ideju “sigila,” simbola namere, koja je ostala, u principu, nepromenjena do današnjih dana…
Ideja sigilizacije
Linija razmišljanja kod sigilizacije je veoma prosta: postoji namera koju treba ostvariti. Svesni um nije u stanju da progura tu nameru, i mora biti zaobiđen da bi se namera izvršila. Postoji deo nas koji nije na taj način ograničen (zovimo ga, recimo, “podsvest”), i koji je u stanju da to izvrši, ali njemu se ne može prosto “reći” šta da uradi. Dakle, da bi se namera izvršila, potrebno je sledeće:
– staviti nameru u jasnu, čistu i direktnu izjavu.
– prevesti tu izjavu na jezik koji podsvest razume.
– potisnuti ili zaobići svakodnevni način razmišljanja, i
– dostaviti prevedenu nameru podsvesti
Kako to uraditi? Stićićemo i do toga vrlo brzo, nakon što pokažemo šta su godine rafinisanja dodale na tu tehniku.
Haotička teorija sigilizacije; ključni koncept: “opsednutost rezultatom”
Mada daleko funkcionalnij od svih prethodnih tehnika, Sperova sigilizacija je i dalje bila eratična i nedosledna. Mnogi magi su razmišljali o razlozima i tražili rupe u tehnici, da bi se ceo mozaik sklopio kada se na sceni pojavila ideja “cenzora realnosti,” o kojoj smo pričali u prethodnom tekstu.
Cenzor realnosti, koji sprečava izvršavanje “nemogućeg”, je deo svesnog uma. Dakle, može se zaključiti da je upravo on ono što sprečava svesni um da izvodi direktnu manipulaciju stvarnošću. Sigilizacija manje-više zaobilazi svesni um i ide direktno ka nesvesnom, prepuštajući direktnu magiju onom delu nas koji je, izgleda, sposobniji da je izvede. Šta se, međutim, događa nakon toga? Naš svesni um je prisutan i svestan šta pokušavamo da uradimo, a sa njim je prisutan i cenzor – koji odmah kreće u potiskivanje i uklanjanje svake mogućnosti da tako nešto može da funkcioniše.
Ova samoporažavajuća situacija se naziva “lust of result”; mada su još i u Zlatnoj Zori bili svesni da je ona pogubna po izvršavanje Volje, tek su moderne teorije pokazale do koje mere je neophodno ovaj problem prevazići. Ovo, imajte u vidu, važi za skoro sve tehnike, spoznaje i iskustva – ako se koncentrišete da očekujete nešto posebno, šanse su da ga nećete doživeti. Koliko ljudi krene da vežba jogu, “astralnu projekciju,” lucidno sanjanje, koliko od njih napeto u svakoj vežbi očekuju rezultate… i ne dobijaju ih. A koliko njih dođe do tih istih rezultata nakon toga, kada su se već pomirili da ništa ne uspevaju, i kada počnu da vežbe izvode samo zato što su suviše tvrdoglavi da odustanu? Mislite o tome.
Izgradivši ovu teoriju, nađeno je i rešenje (najzaslužniji za ovo su Piter Kerol i magi iz IOT): zaboraviti nameru. Sada vas zamišljam kako se češkate po glavi… strpljenje, sve će biti objašnjeno. Idemo korak po korak:
Dobro, šta onda treba da se u stvari uradi?
Prvi korak je stavljanje namere u čistu, jasnu i nedvosmislenu izjavu. Kao primer, uzećemo jednu jako inteligentnu primenu sigilizacije koju sam pre nekih godinu dana video kod jednog neofita: čovek je želeo da sam sebi dokaže da magija funkcioniše, i zato je odlučio da izvede nekoliko Radova čiji će cilj biti u principu besmislen, ali dovoljan da pokaže dejstvo magije. Kao probu, izabrao je sledeću nameru, i to je stavio u izjavu:
“Moja je Volja da mi gluva devojka zakuca na vrata.”
(It is my Will that a deaf girl shall knock on my door)
Sper je svoje izjave namere započinjao sa “Želim da…”, ali se kroz praksu pokazalo da “Moja je Volja da…” daje mnogo bolje rezultate. Mnogi magi koriste i imperativ, koji deluje još bolje, ali sa nekim dodatnim problemima (o tome kasnije); imperativni oblik prethodne izjave bi bio “Gluva devojka će mi zakucati na vrata.”
Drugi korak je prevođenje ove izjave na simbolički jezik podsvesti. Postoji na desetine načina da se ovo uradi; najčešće korišćeni način je simbolizacija slova, originalni sistem po kome je Sper pravio svoje sigile.
Ovo se radi kroz nekoliko koraka. Prvo, izbace se sva slova koja se ponavljaju u izjavi namere: “Moja je Volja da mi gluva devojka zakuca na vrata” postaje: “mojaevldigukzcnrt”. Uzmite parče papira i olovku, opustite se donekle, uđite u ritmičko disanje, i centrirajte se. Zatim na papiru polako iscrtajte sva ova slova, tako da budu generalno povezana jedna sa drugima (slika, 1.1). Pogledajte gomilu slova koju ste dobili, i pogledajte generalno gde se nalaze linije koje se ponavljaju; prepišite sigil tako da izgubite ta ponavljanja; zatim to ponovite onoliko puta koliko vam se čini da je potrebno (slika, 1.2 i 1.3), dok ne dođete do konačnog sigila (slika, 1.4). Et voila, dobili ste slikovni simbol za svoju nameru.
O nekim drugim načinima simbolizacije ćemo govoriti u sledećem delu teksta. Treći korak je najteži sa jedne, najlakši sa druge strane: samo “lansiranje” sigila (na engleskom se koriste paralelno “launching the sigil” i “casting the sigil”). Da bi se ovo postiglo, potrebno je imati potpunu koncentraciju na sigil u trenutku postizanja stanja promenjene svesti u kome je mozak isključen; naziv za ovo stanje je GNOZA, reč koju treba da dobro zapamtite, o kojoj ćemo govoriti u čitavom posebnom odeljku.
Četvrti korak, nakon lansiranja, je zaboravljanje. Čovek koji je lansirao prethodni sigil će iz glave izbaciti svaku pomisao o gluvoj devojci koja mu kuca na vrata. Ako počne da razmišlja o tome, odmah će preneti pažnju na nešto drugo, neki problem ili neko pitanje, i počeće da razmišlja o tome. Ono što je najvažnije: on NEĆE OČEKIVATI da se to desi. Neće stajati ispred vrata ili planirati svoj dan tako da “bude kod kuće kada ona zakuca na vrata.” Opsesija rezultatom znatno umanjuje (ili čak potpuno uklanja) funkcionalnost sigila.
Gnoza
Gnoza, promenjeno stanje svesti u kome je diskurzivni razum “isključen” na trenutak, se može postići na mali milion načina. Neki česti apolonijski načini su veoma duboka meditacija, joga, dugotrajan detaljan i promišljen ritual u koga se čovek potpuno unese, itsl. Jako čest način je pretvaranje sigila u mantru – rekombinacijom gornjih slova, recimo, može da se napravi mantra “mozvl gajn veg nikd rut” (potpuno besmislene reči sastavljene od slova od kojih se inače pravi sigil); zatim se ova mantra na uobičajeni meditativni način koristi dok se ne postigne stanje transa.
Mnogo češće, međutim, za sigilizaciju se koriste dionisijski metodi. Jedan od popularnih je ples: čovek počne da igra (obično uz bubnjeve) dok ne postigne polu-trans u kome se koncentriše na sigil. Zatim, tu je čuvena “poza smrti”, u kojoj čovek stoji u veoma iskrivljenom položaju dok ga ne uhvati nesvestica… u kom trenutku se svesni um gasi za trenutak, i ostaje samo koncentracija na sigil. Ubedljivo najčešće korišćen način sigilizacije je seksualna magija, tj. korišćenje orgazma kao trenutka u kome diskurzivni um ne funkcionise. Itd, itd, itd.
Načini sigilizacije su toliko raznovrsni da je nemoguće čak napraviti nešto što bi bila dobra selekcija. Recimo, nekoliko haotika koje znam redovno prevode svoje sigile na Morzeov kod, pa zatim sednu za bubnjeve i “bubnjaju sigil” dok se potpuno ne izgube u ritmu. Drugi, opet, ode na lokalnu stazu za trčanje, koncentriše se na sigil, i počne da trči dok se razmišljanje totalno ne izgubi u naporu, ostavljajući samo simbol. Ekstremno čudan primer bi bio “Marikov metod,” u kome mag pali jedan od “šoping kanala” na televiziji, i gleda reklame dok mu mozak potpuno ne stane od dosade… 😉
Runska vežba može da posluži za blagu sigilizaciju (mada uspeh nije garantovan); samo se umesto na Runu koncentrišete na sigil, a umesto Runske Pesme koristite mantru istog sigila. Ili probajte neki od gorepomenutih metoda, ili izmislite svoj metod; štagod funkcioniše za vas.
Upozorenja, problemi i opasnosti
Sigilizacija je jedan od najdirektnijih metoda u magiji. Ovo nije neka visokomistična stvar povezana sa “višim uređenjem Univerzuma”, kojom se bavite da bi ste postigli “prosvetljenje”. Jedina funkcija sigilizacije je direktna promena stvarnosti, postizanje nekog krajnje konkretnog i direktnog cilja. Imajte u vidu tu direktnost – mistifikacija stvari koju pokušavate da postignete radi protiv vas u ovom slučaju.
Izjave namere od kojih formirate sigil treba da prate par osnovnih principa: Prvo, bez dvosmislenosti. Drugo, bez negacija; NIKADA ne pravite sigil čija je izjava namere nešto u stilu “moja je Volja da se to i to ne desi.” Negacija se jako teško prenosi kao simbol, i taj sigil vrlo lako može biti interpretiran da znači da je vaša volja da se “to i to” DESI, preskačući “ne”. Dakle, “moja je Volja da dobro uradim ispit” je dobar sigil, “moja je Volja da ne uradim ispit loše” je loš sigil.
Treće, izbegavajte preteranu specifičnost. Sigil radi po linijama najmanjeg otpora – što je veća verovatnoća da se nešto desi, to će sigil bolje raditi u uspostavljanju takve situacije. Ako, recimo, planirate da kupite kola i bacite sigil “da nađem jeftina ali veoma dobra kola”, taj sigil će otići bez problema. Ako, međutim, bacite “da nađem Tojotu Korolu 1996, plave boje sa automatskim prozorima i ručnim menjačem sa pet brzina koja…” vi svodite broj mogućnosti između kojih sigil može da bira na veoma mali broj. Ono što se događa je da sigil prosto omane potpuno (pošto nema dovoljno energije da postigne takvu promenu verovatnoća), ili da nađe nešto na neki tako uvrnut način da na kraju poželite da niste ni bacili sigil.
Sigilizacija je, takođe, nešto što omogućava direktno savijanje tuđe volje prema svojoj. Ovde stoji isto upozorenje koje smo ponovili već više puta: pazite se krajnosti. Priče o tome kako to nikada i ni pod kojim uslovima ne sme da se radi su čista glupost; vaš šef na poslu će vam stalno savijati volju kako se njemu sviđa, terajući vas da radite šta on hoće onako kako on hoće. Premerite šta radite pažljivo. Ako bacate sigil koji čini da čovek uradi nešto što bi i inače možda uradio, to nije problem; ali ako bacate sigil koji čoveka vezuje da radi u potpuno suprotnom pravcu od onoga što želi, dobićete osobu koja će biti rastrzana između onoga što oseća da treba da radi i onoga što je primorana da uradi… što pre ili kasnije dovodi do katastrofalnih posledica, i za osobu koja je tako vezana i (u najvećem broju slučajeva) za maga koji je bacio sigil.
Konačno, tu je i stvar grupnih sigila. Mada sigil teorijski ima značenje samo za čoveka koji ga je stvorio, eksperimenti su pokazali da ako jedan čovek napravi sigil, a drugi čovek ga lansira, on i dalje ima neku (mada znatno umanjenu) efektivnost (teorije o tome kako ovo funkcioniše, ideje o kolektivnoj podsvesti čovečanstva, itsl, ostavljam vama da istražujete ako vas zanimaju). Ovo omogućava grupno bacanje sigila, koje ume da bude višestruko jače nego kada pojedinačan čovek radi sve. Ono što je posebno važno je da ovakav pristup uklanja probleme “lust of result” – pošto čovek koji lansira sigil nema opsesiju da se taj sigil ostvari. U haotičkim disorganizacijama, često se događa da ljudi daju sigile grupi drugih da lansiraju, zato što je svrha sigila nešto što ne mogu sebi da izbace iz glave, tako izbegavajući probleme i povećavajući stepen uspešnosti.
Linkovi
Ako hoćete da pročitate originalnu teoriju sigilizacije (*vrlo* težak tekst za čitanje, i prepun referenci na davno izumrle načine razmišljanja), pogledajte tekst od koga je sve počelo, Book of Pleasure:
http://hermetic.com/spare/pleasure.html
Ako vas zanima više o teoriji sigilizacije, kao i daleko detaljniji istorijski pogled na celu stvar, možete da pročitate klasični Marikov esej na:
http://www.chaosmatrix.org/library/chaos/texts/sigsergod.txt
http://www.chaosmatrix.org/library/chaos/texts/servitors.html