Svest, Dejstvo i Prazna Priča
Dva Boga, jedan sa jednom rukom, drugi sa jednim okom, su moćni mitološki simboli. O koliko jakim arhetipima se radi možete da shvatite ako se setite da se moderna haotika vrti oko ideja KIA (“oko”) i ZOS (“ruka”); principima svesti i dejstva. Slični simboli se pojavljuju i u drugim religijama, ako pažljivo pogledate (hrisćanska distinkcija između Svetog Duha i Logosa, npr).
Ovi principi, njihovo značenje i uticaj tog značenja na vas su stvari o kojima možete razmišljati, i koje vredi istražiti. Ono o čemu ćemo ovde pričati, međutim, je treći element, stvar čije razumevanje je od vrhunske vaznosti za svakog maga: prazna priča.
Naime, mag koji radi magiju nije pravi mag. Pravi mag ŽIVI svoju magiju. Upotrebljavanje magijskih sredstava je njemu isto onoliko prirodno koliko i disanje. Proste magijske tehnike (kao što su projekcija i koncentracija) su isto onoliko prirodan i uobičajen deo njegovog života koliko i razgovor ili hodanje.
U osnovi tog pristupa svetu stoji izbor: da li će Mag pokušati da izgradi svoju magiju, ili će izabrati magiju koja će da izgradi (ili, tačnije, izmeni) njega samog. Mnogi biraju drugu stazu, i prihvataju uređene, određene sisteme magije, kojih se revnosno drže i vežbaju; izuzetno mali broj takvih uspe da postigne velike ciljeve, ali se većina zaglavi na nekoj tački sistema koja je do te mere nekompatibilna sa njima da nikako ne mogu da je savladaju.
Oni koji krenu prvom stazom nemaju taj problem, ali zato imaju jedan drugi, u praksi ništa manji, problem prazne priče. O čemu se radi?
Mag koji pravi svoj magijski sistem ima ispred sebe izbor između stotina raznih sistema; hiljada varijacija na iste sisteme; milionima dodataka koje može i ne mora da upotrebi. Jedan deo ljudi se zaleti, i počne da uči sve po redu, sve po pet minuta, ništa definitivno; drugi deo počne da istražuje razne stvari paralelno, da naleće na razne zanimljive stvari, i da zatim počne da uči od svega po malo, ne postižući upotrebljiv nivo znanja ni u jednoj oblasti. Najveći broj, međutim, zapadne u armchair magick – počne da čita i gleda sve, ali da radi sve manje i manje, postajući potpuno neefikasan, gubeći svaki uticaj na svet oko sebe.
Od magije na taj način ostaje samo gomila prazne priče – hiljade nepovezanih delića raznih sistema koji svi lebde “tu negde okolo,” ali koji su realno potpuno neupotrebljivi. Kako postupati da se ovako nešto izbegne?
Disciplina u gradnji i upotrebi sistema
Osnovna stvar je RAD. Nikada, nikada, nikada ne treba prestajati sa radom. Recimo, stavite sebi u zadatak da svaki dan uradite makar jednu primenu magije – prosta koncentracija može da posluži, ali svaki dan mora postojati nešto. U dnevnik upišite dugoročne magijske ciljeve, i isplanirajte dva ili tri velika, kompleksna rituala za sledećih šest meseci. I, naravno – kada jednom isplanirate nešto, RADITE PO PLANU.
Ali ostaje pitanje, šta raditi? Tamo napolju ima toliko sistema, toliko načina rada, toliko mogućnosti… Kako izabrati?
Prvi korak u izboru je pitanje: šta je potrebno, a šta samo izgleda zanimljivo? Da li ćete koristiti to što naučite, ili ćete samo baciti vreme i resurse na učenje? Uvek je bolje vežbati nešto što je već poznato i upotrebljivo nego učiti nešto novo, nepoznato ali i neupotrebljivo. Na primer, možda bi bilo lepo naučiti ideje tibetanskog šamanizma (religija Bon); ali šta će vam vredeti ritual za koji vam treba jakovo mleko, parče kamena sa određene svete planine u Himalajima i čitava serija alatki koje ne možete ni napraviti ni kupiti u mestu gde živite?
Pritom, pazite na razliku između upoznavanja sa nečim i učenja nečega. Vredi se upoznati sa praktično svakom strujom magije, pošto vam ona može dati neke opšte ideje; ali “upoznati se” znači eventualno usput pročitati nešto o njoj, ili o njoj porazgovarati sa nekim koji je poznaje. Naučiti neku granu magije znači uložiti trud da se ona shvati i savlada – nešto slično ovome što radite sa Runama kroz Raido (i što je proces koji će trajati još godinama nakon Raida, pre nego što budete sebe mogli da nazovete Helrunarima, majstorima Runa). Dakle: NE TROŠITE VREME NA ONO ŠTO NEĆETE KORISTITI.
Drugi korak je pitanje: da li je ovaj sistem stvaran ili izmišljen? Za svaki delujući magijski sistem postoji deset potpuno otkačenih produkata lokalnih šizofrenika. Najlakši način da se ovo proveri je da se pogledaju ljudi koji ga već poznaju: da li on deluje za njih? Da li donosi one rezultate koje treba da donese?
Recimo da ste odlučili da je potrebno da unapredite gipkost i pokretljivost svog tela; i sada idete okolo i tražite nekoga ko uči odgovarajuće veštine. Dođu učitelj A i učitelj B, svaki sa svojom vrstom Joge. Učitelj A je nespretan sa rečima, zvuči usiljeno i neprecizno, i teško ga je razumeti; učitelj B je jasan, ima zanimljive teorije, i govori stvari koje imaju smisla. Istovremeno, učitelj A je smiren i opusten tip, koji je u stanju da u trenutku i bez napora zauzme razne nemoguće poze; učitelj B je prilično nervozan i nestabilan, i u svaku pozu se namešta po pola sata. Velika većina ljudi će otići kod učitelja B, zato što on lepo govori; oni će pritom zaboraviti da su došli da od njega nauče gipkost i opuštenost tela, a ne način lepog govora. Uvek držite cilj u glavi, i tražite onu tehniku i onog učitelja koji pokazuje najbolje rezultate u onome što pokušavate da naučite.
Treći korak je pitanje realne upotrebljivosti. Komplikovanost upotrebe, potrebni materijali, potrebno vreme – sve treba uračunati u jednačinu. Ako naučite i uvežbate dobar sistem za postizanje nekog rezultata, čije su tehnike, međutim, toliko komplikovane da vam treba par meseci pripreme za par meseci izvođenja iza čega slede par meseci raščišćavanja – vredi se zapitati da li je cilj vredan svega toga i da li možda postoji malo manje efikasan metod, koji je moguće možda izvesti u roku od par dana.
Primer, recimo, bi bila klasična demonologija: čovek treba da nauči kako da iscrta krug i trougao, treba da nauči napamet (savršeno! greške izazivaju gadne posledice!) pozive, prizive, naterivanja i reči obaveze, zatim da nauči sve o demonu koga želi da priziva, i da savršeno razume sve u vezi njegovog simbola. Zatim treba obezbediti tamnu sobu sa kamenim podom, na taj pod polako iscrtati trougao sa simbolom, pa zatim iscrtati krug oko sebe (jezivo komplikovano, i mora biti izvedeno bez greške), pa obaviti pozive i priziv, sa savršeno određenim položajima sveća i tačno pravim mirisom u sobi, pa sve izvesti po tačnim… itd, itd, itd.
A sve to iako se isti rezultat može verovatno postići prostim pravljenjem servitora, za koje je potrebno par sati rada, i koje se može obaviti bilo gde. Čak i kada se uzme u obzir da je servitor daleko manje efikasna stvar od demona Goetije, čovek može da napravi i odašalje tri servitora i pet sigila za petinu vremena koje mu treba za jedno prizivanje, što bi dovelo do otprilike istog nivoa efikasnosti izvršenja.
Četvrti korak je pitanje kolika posvećenost sistemu je potrebna? Ako sistem zahteva od vas da napustite sve ostale tehnike koje već poznajete, recimo, ili da njemu posvetite toliko vremena da ništa drugo ne možete da radite, da li se taj sistem onda isplati? Recimo, Vudu sistem je VEOMA moćan – ali i strahovito zahtevan. Čovek koji počne da se bavi njim mora sve da radi u okviru njega, i sve ostale stvari postaju minorne i usputne; napuštanje sistema ili neredovnost u izvrsavanju potrebnih rituala i traženih stvari dovodi do trenutnog, obično veoma bolnog odgovora. Kada se razmatra početak rada sa nekim sistemom, ovo je NEOPHODNO uzeti u obzir.
Peta stvar je kultni nivo celog sistema. Kakvi su drugi ljudi koji se bave tim sistemom, koliko oni smatraju sistem svetim, i koje su posledice povezivanja sa takvim ljudima. Ako, recimo, nađete grupu ljudi koja smrtno ozbiljno shvata neku tehniku koja vama samo usputno treba, i ako je potrebno postati član te grupe i prihvatiti obaveze, obećati vernost “vođi” ili nešto slično – batalite, nije vredno. Isto važi za pojedinačne učitelje; ako treba da učite od nekoga ko traži od vas da ga nazivate “prosvetljeni majstore,” pitanje je da li tehnika vredi truda oko stalnog slamanja jezika o tu titulu.
Sve ovo verovatno zvuči kao običan zdrav razum; ali problem je u tome što svakom čoveku povremeno upravo taj deo mozga ne radi kako treba. Struktuirani sistem otežava grešku: ako imate zapisan niz stvari koje neka tehnika/organizacija/štaveć treba da ispuni, onda je teže zaobići ili zaboraviti na nedostatke u svetlu lepe prezentacije. Kao i u svemu u životu, pravilo srednjeg puta je ovde dragoceno: prekrut i nefleksibilan sistem znači stalno naletanje na zidove; nedefinisan i lebdeći sistem znači stalno skretanje sa puta (često niz liticu sa strane). Držite se sredine.
Napomena o imenima dana
Jedna stvar koja nema direktne veze sa Runom Tyr, ali koju vredi znati: imena dana na većini severnih i zapadnih jezika su povezana sa rimskim i severnim Bogovima. Recimo, engleski:
Sunday – Sun’s day – dan sunca
Monday – Moon’s day – dan meseca
Tuesday – Tiwesdaeg – Tirov dan
Wednesday – Wodansdaeg – Odinov dan
Thursday – Thorsdaeg – Torov dan
Friday – Frigedaeg – Frigin/Frejin dan
Saturday – Saturn’s day – Saturnov dan
U drugim jezicima su stvari malo komplikovanije; recimo, u u nemačkom reč za utorak dolazi od naziva za “Thing,” Dienstag – ali dan je i dalje posvećen Tiru.
Ono što je najzanimljivije je da je posvećenost dana u nedelji pan-evropski fenomen. Recimo, SVI narodi su posvećivali četvrtak bogovima groma: u Rimu je on bio posvećen Jupiteru, među severnim narodima Toru, među Slovenima Perunu. Petak, dan bogova ljubavi i plodnosti, takođe: u Rimu je bio posvećen Veneri, među severnim narodima Friggi i Freji, među Slovenima boginji Mokosi.
Istražite ovo na svoju ruku kada budete imali prilike; onima koji ukazuju čast starim Bogovima ovaj sistem može veoma lepo da posluži.