Spektar svesti
Ken Wilber, jedan od poznatijih (i kontroverznijih) filozofa svesti je izneo veoma dobar model posmatranja svesti, koji će nam lepo poslužiti za ilustraciju nekih ključnih ideja.
Kada dete uči da razlikuje predmete i ideje o svetu oko sebe, ono to radi tako što kategoriše stvari, praveći GRANICE između njih – odvajajući ih na ono što one jesu, i na ono što one nisu. Kompleksni koncepti (ideje kao što su “stolica” ili “sto” su veoma kompleksni koncepti – pokušajte, recimo, da definišete ideju stola tako da bi mogao da je razume neki vanzemaljac kome je koncept stola potpuno stran) nastaju iz prostijih; a prosti koncepti su po definiciji dijade, dualni izrazi.
Gore-dole. Levo-desno. Dobro-loše. Uspešno-neuspešno. Život-smrt. Dualnosti koje definišu naše postojanje, i čijim nadilaženjem se bavi većina religija i mističnih tradicija. Pitanja dualnosti, iluzije patnje (koja je iluzorna zato što je definisana srećom; “dobro” se ne može razumeti niti definisati osim ako ne postoji “zlo”) i sličnih stvari ostavljam vama za rešavanje; postoji više nego dovoljno literature o tome, a na takvu temu bi bilo potrebno pisati čitavu knjigu. Ovde ćemo se koncentrisati na osnovnu dualnost svesti: podelu između JA i NE-JA.
Čovek sebe definise dualnošću, deleći svet na “ja” i na “ne-ja.” Ovo izgleda na prvi pogled kao veoma prosta i jasna podela; međutim, ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi komplikovali stvari, i prava slika je daleko konfuznija. Da pogledamo kojim sve granicama čovek stvara razliku između “ja” i “ne-ja:”
– Prva granica je granica kože. Ono što je unutar moje kože, to sam “ja,” ono što je izvan moje kože je “moja okolina,” zar ne? Telo je deo čoveka zato što ga je čovek svestan: ako vas neko ubode čiodom u stražnjicu, to ćete svakako osetiti. A ako neko ubode stolicu pored vas čiodom, to nećete osetiti. Otud, vaša stražnjica je “ja” a stolica je “ne-ja.”
– Druga granica je granica između uma i tela. Mada ljudi smatraju da je telo “ja,” um se na neki način smatra više-ja nego telo; štaviše mnogi ljudi imaju jasno definisane stavove u kojima (i pored svih neuroloških dokaza po pitanju toga šta oštećenje mozga znači za psihu čoveka) smatraju da su oni neki nematerijalni um koji je prosto “zatvoren” u telo.
– Treća granica je granica unutar samog uma, između onog dela koga priznajemo i prihvatamo nazivajući ga “ja,” i onog dela koga se plašimo i koga potiskujemo, nazivajući ga “podsvest.”
Šta je onda na kraju “ja?” Odvojite čoveka od okoline, i dobijate ono što on naziva “ja.” Ali to je i dalje nejasno, pošto postoji granica između uma i tela; odvojite um od tela (apstraktno govoreći, naravno) i onda dobijete deo koga čovek OPET naziva “ja.” A onda ustanovite da ni to nije konačna podela, već da je i sam um podeljen na dva dela, od kojih samo jedan insistira da je samo on u stvari “ja.” I posle se ljudi pitaju otkud tolika zbunjenost oko identiteta, otkud toliki psihološki i psihosomatski poremećaji…
Ova podela je, naravno, u stvari potpuno proizvoljna. Pogledajmo samo njen najuži deo, podelu uma na svesni i podsvesni deo…
Zamislite jedan časovnik, čiji mehanizam se nalazi do pola potopljen u vodu; točkići se okreću, oni okreću kazaljke, i vreme se može videti na licu časovnika koje stoji iznad vode. Neko ko posmatra celu sliku spolja može reći “Ovo što se nalazi iznad vode, ovo lice i ovaj mehanizam, to ću nazvati ‘časovnik;’ ono što se nalazi ispod vode, to ću nazvati ‘podčasovnik’ i smatraću ga nečim potpuno odvojenim od ‘časovnika.'” Šta se onda desi? Dođe neki drugi čovek sa čekićem u ruci, zaroni u vodu, i polupa ceo mehanizam pod vodom. Na površini, kazaljke prestanu da se okreću…a naš posmatrač stoji u čudu: ceo “časovnik” je još uvek tu, potpuno neoštećen, a ipak neće da radi kako treba? Zašto, kada je “ceo mehanizam” još uvek tu?
Slična analogija važi i za podelu između uma i tela. Mi ih možemo smatrati odvojenim koliko god hoćemo, ali srčani udar će imati uticaj na um, itekakav, o oštećenjima mozga da se i ne govori.
Ali glavna poenta cele ove priče je da je i PRVA podela u stvari iluzorna. Da li je naše telo odvojeno od sveta u kome živimo? Da li je “ja u koži” zaista odvojen entitet?
Razmislite malo o tome kako sistemi funkcionisu. Vaše svesno ja je podsistem većeg sistema koga čine svesno ja i podsvest zajedno; jedno ne može postojati bez drugog, niti jedno može da funkcioniše bez drugog. Vaš um je podsistem većeg sistema koga čine um i telo zajedno; opet, jedno ne funkcioniše bez drugog. Samo telo je i samo podsistem većeg sistema koga čini sve što se nalazi oko vas.
Stvaranje energije u vašem telu se zasniva na tome da vaš hemoglobin u vašoj krvi u vašim plućima preuzima kiseonik iz vazduha, i da se zatim vašim krvotokom prenosi do vaših ćelija. Je li tako? Pogledajte prethodnu rečenicu ponovo: vaša krv, vaš hemoglobin, u vašim plućima, vašim krvotokom do vaših ćelija. Sve te stvari su “vaše,” sve te stvari čine “vas-unutar-kože.” Vazduh je jedina stvar koja nije “vi.” Zašto?
Deo kiseonika koga udahnete se pretvara u molekule koji zatim čine delove vaših ćelija (pa samim tim i “vas”); deo sagoreva u toku stvaranja neuralnih impulsa koji čine vaše misli. Na kom mestu onda kiseonik prestaje da bude “ne-ja” i postaje “ja?” Kada ga udahnete u pluća? Kada ga hemoglobin apsorbuje?
Proširite ovu ideju i na sve ostalo. U vakuumu svemira, vaše telo bi se vrlo brzo raspalo, vaša krv bi proključala u vašim venama. Znači, pritisak vazduha oko vas je neophodan deo postojanja vašeg tela, isto koliko i vaš krvotok, ili funkcije vaše jetre. Hrana koju jedete, kako je nastala? Na kom mestu se ona “transfigurise” iz “ne-ja” u “ja?”
Nadam se da počinjete da uviđate u kom pravcu vodi sve ovo. Ceo svet je jedan sistem; vaše telo je podsistem tog sistema. Značaj starih istočnjačkih analogija: svet je kao reka… Sistem koji je svet teče, svi njegovi delovi se kreću zajedno, svaki utičući na sve ostale. Ono što nazivamo “ja” je samo jedan deo tog opšteg kretanja.
Tokovi u Magiji
Runa Othila, Runa Toka je Runa koja označava ovaj Tok. Ali Tok nije samo jedan značajan metafizički model posmatranja sveta, on je takođe veoma dobar model za praktično korišćenje same magije.
Razmislimo: magija je promena realnosti. Realnost je tok postojanja koji nas okružuje i koji nas čini (s tim što je linija između “nas okružuje” i “nas čini” veoma bleda). Dakle, magija je promena toka postojanja.
Način na koji se ovo može uklopiti u rad je naizgled kompleksan (i težak za objašnjavanje), ali je u stvari veoma jednostavan (i veoma moćan). Pre svega (kao i u svim Radovima), mora da se jasno definiše Izjava Namere (Statement of Intent) – šta je to tačno što Rad treba da postigne. Kada je izjava gotova, onda je pogledajte u aspektu toka: odakle ta struja u vašoj reci dolazi? kakvi su sve uticaji na nju? kakvo kamenje (prepreke) se nalazi na putu tog Toka? koje se druge struje mešaju? Itd, itd.
Posmatrajte vaš Rad kao CELINU. Svaka stvar koju uradite je prosto deo opšteg toka koji čini tu celinu, uvođenje dodatnih pokreta u reku vašeg života. Razmislite o mogućim odjecima, o tome da li ta struja može izazvati da se u daljem toku sudarite sa obalom (ili nekim drugim tokom). Razmislite da li je to zaista pravac u kome želite da idete, u dugom planu.
Tokovi i Bogoforme
Ovaj model je koristan i kada se razmišlja o radu sa Bogoformama. Bogovi se mogu posmatrati kao uticaji koji skreću, ubrzavaju ili usporavaju tokove, u skladu sa svojim principima. Pre rada sa njima, treba razmisliti da li je pravac određenog božanstva zaista onaj koji želite da uzmete.
Recimo, oni koji se posvete Odinu se posvećuju potrazi za znanjem i mudrošću; ideji ratnika-mudraca, ratnika-pesnika; putu koji ponekad prolazi kroz surrealne oblasti ludila; i najverovatnije, ka nasilnom kraju, naglom prekidu Toka. Ima mnogo ljudi koji smatraju da je ono što se dobija (znanje, mudrost, razumevanje sveta, moć) vredno cene; ali ima i onih koji se posvete ne razmišljajući o ceni, i onda se pitaju zašto njihov život ne ide onako kako oni žele…
Posvetiti se određenom Bogu znači prepustiti kontrolu svog Toka Njemu ili Njoj. To je životna odluka, koja snosi dugoročne posledice (jer, čak i ako čovek napusti tu konkretnu Bogoformu u budućnosti, to napuštanje će u većini slučajeva imati konsekvence). Ako razmišljate o nekoj sličnoj akciji, pažljivo razmislite da li je oblik života koji ta određena Bogoforma daje onaj koji zaista želite.
Čak i uvođenje Bogoforme u svoj Tok je ozbiljna stvar. Ako, recimo, pozovete Freju da vam pomogne u ljubavnom životu, vi je u stvari pozivate da vaš Tok promeni – da ga učini sličnijim onom Toku koga bi ste preuzeli kada bi ste se potpuno posvetili Njoj. To nisu odluke koje treba olako donositi – one podrazumevaju da vi verujete Boginji, i da jednu konkretnu grupu odluka prepuštate Njoj; puštate da ona učini ono što ona misli da je najbolje (naravno, ako uopšte prihvati vašu molbu, i ako joj se sviđate).
U ovome, kao i u svim drugim stvarima, balans je ključna stvar. Ne treba srljati da se prizovu svi mogući Bogovi, pa da se svaki od njih zamoli da vam pomogne u njegovoj/njenoj sferi dejstva. Takav pristup će sigurno izazvati sukobe raznih tokova, i opšti haos u vašem životu – kao kotao koga meša dvadeset ljudi, svaki na svoj način. Ali ne treba se tog uticaja ni preterano bojati, niti se treba uzdržavati od toga da se pomoć (ili savet) traži kada je potrebno. Ovaj svet bi bio mnogo veselije i lepše mesto kada bi Freja, Gospa Sokolova, imala više uticaja na veći broj ljudi…
Tokovi Velikog Rada
Da celu stvar učini još komplikovanijom, sama činjenica da se uopšte bavite magijom ima uticaj na vaš Tok. Magija je savijanje realnosti, i struktura statičke (dogovorne) stvarnosti postaje slabija u okolini onih koji je redovno “razbijaju.” Drugim rečima, njihov Tok je razuđeniji, brži, i teži za kontrolu, pošto je u jednačinu uneta još jedna (velika) nepoznata veličina.
Ovo je posebno vidljivo kod Velikog Rada, i stvari koje imaju veze sa njim. Kad čovek počne sa svojim Velikim Radom, počnu da mu se dešavaju nekontrolisani “naleti” u okviru njegovog Toka: njegov život počne da se nezaustavljivo kreće u nekom određenom pravcu, dogod ne dođe na mesto na kome može da pređe na sledeći korak svog ličnog Rada. Ili, sve oko njega će nekoliko dana preuzeti istu temu: različiti ljudi će mu pričati o istim stvarima, naletaće na iste predmete, iste reči će se pojavljivati u svemu što vidi (od televizije do reklamnih plakata na ulici), dok na kraju ne sklopi ideju koju treba da shvati, a koja mu fali za dalji napredak.
Kad ovako nešto počne da vam se dešava, vrlo brzo ćete naučiti da ga prepoznajete; i kada ga prepoznate, zapamtite da se protiv toga ne vredi boriti, pošto se u principu borite protiv samih sebe.
Ovaj fenomen je, inače, primećen odavno u raznim strujama magije, mada su retke one koje ga koherentno izražavaju (kao mali primer, recimo, imate ono čuveno Hermetičko: “Kada je učenik spreman, učitelj će se pojaviti”). Neki ga uzimaju kao primer koliko naša podsvest ima veći uticaj na našu stvarnost od naše svesti (pošto smatraju da u takvim “Flow Surges” naša podsvest preuzima kontrolu i tera našu svest da konačno utuvi sebi nešto u glavu). Drugi, pak, smatraju da je to dokaz da je smisao čovekovog života evolucija ka višim stepenima svesti, pošto naš tok automatski teži da nas vodi ka tome.