Staza Leve Ruke
Pre nego što čak i počnete da čitate ovaj tekst, potrebno je jedno upozorenje. Ovde ću često koristiti reči i ideje koja se u društvu koriste sa jakim MORALNIM značenjima. U ovom tekstu, međutim, sve te reči su moralno neutralne. Ovde govorimo o metafizičkim i filozofskim implikacijama Puta Leve Ruke; ideje povezane sa tim pravcem (tama, nosilac svetlosti, itd) su u većini literature povezane sa idejom “zla” (iz razloga koje tekst objašnjava).
To je, međutim, greška. Moralni sistem je jedna stvar, metafizički sistem sasvim druga. Kakav će čovek moralni sistem da prati zavisi od odluke koja je posebna i drugačija od odluke kakav će magijski sistem pratiti. Čovek može da bude mračan, opskuran, nezavisan, da ne priznaje nikakve Bogove, a da istovremeno bude dobar i pošten; isto kao što čovek može da bude kaluđer koji je potpuno posvećen svom Bogu, da stalno insistira na zakonu, svetlosti i “univerzalnoj dobroti,” a da u stvari bude lažljivi, podli i licemerni inkvizitor.
Imajte to u vidu i dobro otvorite um pre nego što počnete sa daljim čitanjem.
Tama i Svetlost
U hrišćanskoj mitologiji gospodar svog zla nosi ime Lucifer (“onaj koji nosi svetlost); to je veoma zanimljiv izbor imena, pošto bi se očekivalo da onaj koji donosi svetlost bude dobro, uvaženo biće.
Međutim, kada se hrišćanski misticizam (do danas skoro izumrli idejni sistem) uzme u obzir, dolazi se i do objašnjenja. Po hrišćanstvu, Bog je čista svetlost (LVX); iznad Ketera stoji Ain Soph Aur, beskonačno svetlo; šta će nosilac svetlosti u okeanu svetla?
Odgovor je jasan, nosilac svetlosti je neko ko živi u mraku (NOX), i kome je svetlost potrebna da osvetli put ispred sebe. Ovo je tačka koju ćemo ovde iskoristiti samo kao početnu ilustraciju, ali ako vas zanima analiza ovih ideja, predlažem vam da pogledate arhetip Pustinjaka (The Hermit) iz Tarota, kao i G.’.D.’. NOX znake (sa objašnjenjima; što možete naći u prvom broju Equinoxa, ili u Kroulijevoj Liber 4).
Zašto, međutim, ovde pričamo o tome? Zato što je evropska kultura ipak u osnovi jedna celina, i stvari koje se pojavljuju na jednom mestu imaju eho i na drugim. Bog koga su Nordijci nazivali Odin je bio poznat kao Lleu (izgovara se “hligh”) među mnogim plemenima Kelta (Velšani su najdirektniji primer), a kao Lugh među Ircima. Lugh/Lleu doslovno znači “svetlost,” i izvor je čestog imena Llewellyn, koje znači (opet doslovno), “nosilac svetlosti,” tj. Lucifer.
Ovo je, inače, linija razmišljanja koju ćete naći kod mnogih Hrišćana koji pokušavaju da izjednače sve paganske bogove sa demonima, a Odina sa Satanom.
Međutim, stvari nisu toliko proste. Razlog zbog koga je nosilac svetlosti postao Satana u Hrišćanskom mitu je asocijativno značenje njegovog osnovnog arhetipa. Ideja svetlosti u mraku (inspiracije, bljeska ekstaze, bljeska spoznaje) je protivna putu koji su hrišćani prihvatili kao jedini ispravni: put asketizma, odricanja, i odvajanja od iluzije pomoću predaje jedine konačne realnosti Bogu. Taj put se može videti i u slici kojom se u okviru tog sistema ilustruje svet: “Dok hodam kroz dolinu senke i smrti…”
Sa ovim “jedinim ispravnim putem” ima mnogo problema. Sama činjenica da je uspeh ili apsolutan ili nikakav (ili je postignuta “beskonačna svetlost” ili vlada potpuni mrak) uništava praktičnu validnost sistema, pošto skoro svi pratioci (osim veoma malobrojnih izuzetaka) njegovim prihvatanjem sebe osuđuju na potpuni mrak (ne uspevajući da postignu potrebni POTPUNI uspeh).
Ali tu su i dva metafizički značajnija problema. Prvi je problem osnovnog pogledu na svet: da li je svet jedna dolina potpune tame u kojoj postoji određena granica iza koje se nalazi potpuna svetlost, ili je svet mesto beskonačne raznolikosti, sa tačkama tame i tačkama svetlosti – pri čemu su i tama i svetlost integralni delovi sistema. Drugi je problem na početku pomenute implicirane jednakosti svetlo-dobro i tama-zlo; svetlost čiste energije će sagoreti čoveka u prah, a tama je neophodna radi stvaranja sna i snova koji nas čine onim što jesmo; odbacivanjem tame i apsolutnim insistiranjem na svetlosti, čovek odbacuje sposobnost da sanja i želi i prihvata na sebe mučenički bol držanja vatre u rukama, nadajući se da će ga plamen “pročistiti” i da će on time postati “bliži Bogu.”
Potoje ljudi kojima takav isključiv pristup odgovara; postoje i oni kojima više odgovara integralniji pristup svetu, i za takve je pisan ovaj tekst.
Bog Smrti i Magije
Nastanak reči “Odin” je prilično zanimljiv. Ona dolazi iz proto-germanskog korena *wod-, koja znači “ludilo, bes, inspiracija” (a koji, inače, sam potiče iz istog IE korena iz koga dolazi i srpska reč “lud”), preko jednog međustepena, reči “odr” koja znači “poetska inspiracija.” Time je on, u stvari, Bog koji predstavlja one aspekte ličnosti koje najčešće povezujemo sa DUŠOM, i, u stvari, je usko povezan sa Lagu-konceptom.
Njegov mit oslikava ideju razvoja čoveka na Putu Leve Ruke. Razmislimo: on sa svoja dva brata, Vilijem (Volja) i Veom (Svetim, ili Posvećenim), koji u stvari predstavljaju oblike njega samog, izvodi prvu žrtvu, ubijajući diva Ymira (osnovni, ujedinjeni, ali bezumni i bezvoljni princip prve svesti; slepi i gluvi bog-idiot u centru postojanja), i od njegovog tela stvara materijalni svet. Zatim, da bi dobio univerzalnu mudrost, Odin daje oko (koje biva potopljeno u Mimirov bunar) kako bi dobio specijalnu sposobnost vida koju voda iz bunara daje (bunar je pun vode, tako da o ovome treba razmisliti opet u Lagu terminima). Konačno, on žrtvuje “sebe sebi” (“himself to himself”) kako bi mogao uzeti Rune, kao simbole artikulisanog unverzalnog znanja.
U onome što on zatim radi nailazimo na još jednu zanimljivu razliku između Leve i Desne Ruke. Naime, Odin daje božanske aspekte čoveku, i daje mu znanje teško stečenih Runa; ovim on postaje prometejska figura – Prometej je dao ljudima božansku vatru, i zbog toga je osuđen da bude obešen (kao i Odin), s tim što su ga Grci stavili na liticu (liticu Ambisa?) umesto na Drvo Sveta (koje raste kroz Ambis). Razlika je u tome što Prometej pati zato što je PREKRIŠIO BOŽANSKE ZAKONE; dakle, u skladu sa osnovnom idejom Puta Desne Ruke, Zakon ga je kaznio zbog prekršaja, a ljudi su dobili nešto važno i ključno, ali što “nisu trebali” da imaju (kao i u Bibliji). Kod Odina, međutim, takvog prekršaja nema: Odin je ODABRAO da plati cenu za ono što dobija, i onda je sa time uradio tačno ono što je hteo.
Ovo je verovatno ključna i osnovna razlika između Puta Leve i Puta Desne Ruke u magiji, filozofiji i religiji. Na Putu Desne Ruke se smatra da postoje sile koje čoveka vode, da on nije u stanju da sam razume šta se događa, i da mora da se prepusti tim višim silama potpuno da bi došao do cilja. Na Putu Leve Ruke, čovek ima potpuno slobodnu volju kojom radi ono što odluči, i kod koje on plaća cenu za svoje odluke dobrovoljno, a i unapred ako tako treba.
Ako malo razmislite, uopšte nije neobično što postoji tolika netrpeljivost između ove dve filozofije. Za nekoga sa Desne strane, pratilac Leve Ruke izgleda kao bogohulnik i zločinac, pošto se usuđuje da na sebe uzme odluke za koje se “zna” da pripadaju Bogu, time, u stvari, stavljajući sebe u božansku poziciju. Za nekoga sa Leve strane, pratilac Desne Ruke izgleda kao pasivni sluga, koji skače kako god gazda naredi.
Kroz hrišćanstvo, u zapadnoj civilizaciji je Put Desne Ruke postao izjednačen sa “dobrim,” a Put Leve Ruke sa “zlim;” situacija je značajno drugačija u drugim civilizacijama (pogledajte ideje “wrathful deities” u tibetanskom budizmu, recimo; ili ideje Shive ili Kali u hinduizmu). Time je i sama magija neophodno postala povezana sa idejom “zla” – pa zar Mag ne uzima sebi pravo da menja realnost po sopstvenom nahođenju? Bez pitanja koja je Božja Volja u toj stvari? Zar on ne predstavlja epitom čoveka koji prati svoju Volju radije nego da se prepusti tuđoj?
Ovaj stav je doveo do toga da mnogi pravci magije (pogotovo hermetički) počnu da aktivno rade na tome da orjentišu svoj rad ka Desnoj Ruci, tvrdeći da je njihova magija “vođena od strane Boga,” i stalno ponavljajući ekvivalenciju tama = zlo. Po mom ličnom mišljenju, to je samo dovelo do nepotrebnih komplikacija; ali mnogim ljudima je tako nešto bilo neophodno da bi uopšte mogli da pomisle na bavljenje magijom. Svakom svoje, naravno.
Rune, Helrunar, Erulian i Odin-ja
Šta znači “Runa?” Sama reč znači “misterija, tajna;” i predstavlja koncept arhetipske ideje. Jedan dobar način po kome možete razlikovati ljude koji razumeju Rune od onih koji ih ne razumeju je poznavanje razlike između same Rune i simbola te Rune (Runestave). Rune su čiste informacija, arhetipi koji oslikavaju u sebi jedan aspekt Univerzuma; one se ne mogu zapisati, ne mogu se izreći, već moraju biti spoznate – direktnom svešću, dušom (tj. možete ih dobiti samo od Odina). Simboli Rune su prosto slikovne oznake za te arhetipe…oni mogu da variraju od Futarka do Futarka, i različiti narodi su ih pisali na različite načine. Ono što je važno nije simbol, već značenje iza simbola.
Ova ideja, inače, je raširena širom sveta. severnoamerički Indijanci imaju toteme, koji imaju značenja (mnoga od kojih su potpuno ekvivalentna Runskim) za koja je totem samo simbol. Tek razmišljanjem i “duhovnim putovanjima” u ideju totema (putovanjima koja su, inače, vrlo slična Raido meditacijama) se ta ideja može spoznati. Budisti imaju koncept “terme,” skrivenog učenja. Recimo, tibetanski dorje simbol je terma – meditacijom nad njime se može doći do shvatanja određenog arhetipa, određene skrivene ideje (Rune). Itd.
Helrunar je izraz koji vuče iz ovog koncepta. U prevodu, on označava čoveka koji razmenjuje tajne (“runira”) sa Heljom (Hel), Boginjom Mrtvih. Zašto baš sa Heljom, zašto ne sa Odinom? Odin, između ostalog, u Nordijskoj mitologiji igra ulogu Psihopompa, tj. sprovodioca duša do njihovog konačnog odredišta. Čovek koji “razmenjuje misterije” sa Heljom hoda istim putem, do sveta mrtvih i, po pretpostavci, nazad – u Odinovim stopama. Izraz se otud koristi da označi čoveka koji je značajno ovladao Runskim sistemom.
Međutim, ovo nije kraj puta u Runskom sistemu; postoji još jedan korak, koji se (u zavisnosti od istorijske škole) naziva “Erulian” ili “Odin-ja” (“Wode-self”).
Erulian je reč oko koje postoji dosta nesuglasica. Naime, na velikom području (i među nekim od najstarijih Runskih zapisa) su nađeni zapisi na kojima piše misteriozna formula: ek erilaz (“Ja, Erulian”), bilo sama, bilo kao početak dužih nizova Runa. Da se zaključiti da je činjenica da je neko “Erulian” značila nešto posebno – između ostalog i moć vlasti nad Runama (ja, Erulian, govorim ovo, i to će biti ostvareno).
Mnogi istoričari smatraju da “Erulian” znači “pripadnik plemena Herula,” ali to je sumnjiv zaključak (zbog područja i vremenskog opsega u kome se ovi zapisi mogu naći). Najveći broj stručnjaka “Erulian” prevodi kao “Runski Majstor” (Runemaster), što je prevod po značenju; literarni prevod je za naše svrhe značajniji, pošto reč doslovno znači “(božansko stanje)-uzdignut,” tj. “onaj koji je uzdignut u božansko stanje.”
Šta ovo znači? Stari narodi koji su pratili Odiniske tradicije bi, kroz upotrebu Runskih formula (pre svega Raido spirale), pokušavali da se transformišu u bogoliko biće analogno opštim karakteristikama Odina (prateći njegov model ponašanja, promišljenog i nepopustljivog tragača za znanjem… i moći). U ovom transformisanom stanju, Erulian bi svojom voljom direktno menjao strukturu realnosti – opet koristeći Rune.
Ovo je epitom Puta Leve Ruke: postati Bog; i anatema Puta Desne Ruke, u kome je najveći greh misliti da se može postati Bog. (Rasprava o budističkom/zen Srednjem Putu, koji u neku ruku tvrdi da čovek već jeste Bog, je van okvira ovog teksta)
Dakle, bez obzira na koju stranu čovek krene sa Runskim sistemom, jedan aspekt Puta Leve Ruke, misterija Smrti, mu ne gine – on je mora shvatiti i prihvatiti da bi postao Helrunar. Ali oni koji planiraju da na Runskom sistemu baziraju svoju magiju (i, samim tim, svoj život), moraju otići još dalje, i upoznati sve mračne dubine u sebi isto onoliko dobro koliko poznaju najsvetlije vrhove, na putu ka vremenu u kome će konačno moći da napišu: Ja, Erulian.