Panta Rei.
Sve teče. Sve se menja. Najveća glupost je misliti da se tokom vremena
ljudi ne menjaju. Do jučerašnji najbolji znanci pretvore se u ljude
koje izbegavate na ulici. Belo se pretvori u crno, a crno u belo. Boje
se pomešaju i supa biva servirana naizgled hladna, a ustvari vrela.
Zašto se ljudi menjaju? Tokom svog Toka, ljudi nailaze na
nepremostive prepreke. Prepreke pored kojih je čovek, i pored sve svoje
snage, bezgranično mali. Da ne bi izgubio bitku, čovek taj zid pretvara
u deo sebe; upijajući ga. Zid postaje deo njega, i kao takav, Slovo
kako treba postupati dalje u životu, kada se naiđe na nešto slično.
Malo po malo, okruživanje Zidom biva potpuno, i dok Pink Floyd vrti
svoju pesmu, čovek plače za sobom.
Čovek postaje ogorčen i gleda sve ostale sa visine; jer svašta, oni
nisu shvatili značaj tog Zida. Oholo prezirući svet oko sebe, pravda se
odrazu u ogledalu da izvanredni ljudi imaju visoke standarde i da tako
mora biti.
Sve na šta nailazimo u životu može služiti ili kao Zid ili kao Čekić za
razbijanje istog. Biti slobodan ili zazidan je odluka svakog pojedinca
ponaosob.
Jedan od mogućih zidova ili čekića je upravo magija. Magija,
vremenom, donosi moć. Moć da se uradi mnogo štošta što se pre moglo
samo sanjati. Moć donosi Zidove, od onih da se pitamo da li treba da
utičemo magijom na druge, pogotovo na one koje volimo ili mrzimo; pa
sve do onih da je sve dozvoljeno jer posedujemo mogućnosti koje drugi
nemaju. Postajemo Rob Moći. A moć ima neku neprirodnu karakteristiku da
sablasno privlači, i da je se nikako ne možete otresti. Postaje jedini
cilj u životu, ostavljajući samo jednu rupicu na zidu, da bi se videlo
u kom pravcu se treba kretati ka njoj. Ta rupica daje neverovatnu
količinu lažne slobode. Najveća zavera protiv čovečanstva nisu
Iluminati; samo da se zna.
Naš Tok se odbija o sve stvari koje radimo. Nekad više, nekada
manje. Kada uporno udaramo o jedan isti Zid, obično se u glavi stvori
oblačić sa natpisom “Zakucani Završetak”. Zidamo Zidove, ponavljajući
jedno te isto. Ali jaka je ta glava, pa može svašta da izdrži. Radimo i
radimo magiju, zaboravljajući zašto smo uopšte počeli da se bavimo
istom.
Raditi magiju nije dovoljno, jer je to isto kao i raditi bilo šta
drugo. A pre ili kasnije dođemo do prepreke i/ili greške. I stajemo. I
počinje beskonačni krug, petlja. Hodanje u zatvorskom dvorištu.
Magija se živi. Greške, kao i kod ostalih poteškoća, treba shvatiti kao Učitelje. Prihvatiti ih kao Vodiče.
Magija je vazduh koji se diše. Radite ono što vas ispunjava i
prepreka neće biti. Kamenčići na putu, o koje se možete saplesti ćete
shvatiti kao dobru sreću, jer ste naučili nesto novo – da je put
prljav.
Magija je sve što nas okružuje. I dok čovek koji misli da je 100%
slobodan ustvari robuje svojoj naivnosti, za čoveka koji se nada da
može postati potpuno slobodan, postoji šansa.
Magija je Smeh. Najveći vic je vic ispričan o samom sebi.