Tema o kojoj ću pisati ima vremenski blizak povod. Pre neki dan u
Beograd je doputovao Lama Ole Nidal, ovlašćen od 16. Karmape da daje
konsekracije i inicijacije za napredne studente Budizma na zapadu. Te
večeri, nakon predavanja, uzeo sam utočiste, što predstavlja simboličan
prelazak sa aktivnog interesovanja na jedan viši stupanj uključenja u
Sangu. Bez obzira što ne postoje strogi zahtevi u tom pogledu, Budizam
je religija kao i svaka druga, sa određenim sistemom i hijerarhijom;
tek sa uzimanjem utocista, uz blagoslov Lame ili duhovnog učitelja neke
druge tradicije, možemo sebe smatrati “zvanično” Budistima.
Budizam kao politički korektna filozofija novog doba
Ako želite nekoga da krivite za prodiranje Budizma na zapad, okrivite
Britance. Od samog početka oni su prenosioci problematične slike koju
je Budizam imao u zapadnoj javnosti. Kada je Indija postala Britanska
kolonija, racionalni i skeptični Britanci imali su velikih problema da
prihvate svete krave i bogove sa više hiljada ruku. Prva slika koja je
stigla do gospode sa monoklima na balovima i prijemima u Londonu, bila
je o preplanulom heroju Indije koji je uspeo da se izdigne iznad
kastinskog sistema, prikazujući ga kao savršenog Engleskog džentlemena.
Prvobitno, izraz “prosvetljen” nije imao metafizički prizvuk vec je
trebalo da znači pobedu racionalnog uma nad primitivnom religijom.
London je novu filozofiju prihvatio u skladu sa idejama reformacije i
prosvetiteljstva, a posledica tog shvatanja je i danas raširena zabluda
da je Budizam više filozofija nego religija.
Može se zaključiti da Budizam deli visoke standarde za epistemičkom
jasnoćom, ali se metodi suštinski razlikuju jer filozofija ostaje
kompletno u okvirima logike i dijalektike čak i kada proširuje, a ne
samo zadovoljava njihove norme. Budin zahtev za kritičkom proverom
svega o čemu je učio pada u vodu priznavanjem autoriteta koji potiče od
stanja svesti daleko izvan naših trenutnih moći spoznaje i praktičnog
iskustva. To je petitio principi koji Budizam izdvaja od prave,
akademske filozofije.
Prvi koji su se ozbiljnije zainteresovali za Budizam bili su ambiciozni
teozofi na čelu sa Madam Blavacki, koji su “zakuvali čorbu” i napravili
bućkuriš svega i svačega sto dolazi sa Istoka. U okultnoj zajednici
zapadne Evrope počele su da odzvanjaju tatve, satve, tantre i čakre, u
kakofoniji problematičnih korespondencija. Kolektivna mantra Teozofskog
Društva da (astralna) svetlost dolazi sa Istoka, Ex Oriente Lux,
formirala je Budizam kao eklektičku teozofiju novog doba.
Stvari počinju ozbiljnije da se krive u ogledalu kada je Siril Henri
Hoskins, sin vodoinstalatera, rođen u siromašnoj britanskoj porodici,
pod pseudonimom Lobsang Rampa napisao bestseler “Treće Oko”. Pre nego
što je njegova supruga priznala da im je bio potreban novac i da je
cela priča izmišljena, knjiga se već prodala u platinastom tiražu i
postala ono za Tibetanski Budizam što Hari Poter predstavlja za Visoku
Magiju, s tom razlikom što je “Treće Oko” napisan iz prvog lica kao
autobiografija Tibetanskog Lame koji nije postojao nigde osim u
Sirilovoj mašti. Fantastična priča o supermenima sa Tibetima, snežnim
ljudima i otvaranju trećeg oka uz pomoć oštrih predmeta postala je
obavezna new age lektira. Autor se kasnije branio od optužbi da je u
trenutku pisanja njegovo telo zaposeo Tibetanski Lama, što bi trebalo
njegovoj priči da pruži dogmatsku autentičnost.
Priča ne bi bila kompletna ako ne spomenemo hipi pokret, koji se javio
kao reakcija na rat u Vijetnamu. Zajedno sa sintetičkim drogama, on je
otvorio vrata za prodor Budizma na zapad, shvativši ga kao
benevolentnu, pozitivnu filozofiju koja ohrabruje istraživanje uma i
tajni univerzuma. Tome je kumovao još jedan Britanac koji se proslavio
singlovima “Give Piece a Chance”, “Instant Karma” i “Imagine”.
Posledica hipi pokreta je prihvatanje transcendentalnih meditacija,
joga i guruizma kao modnog trenda. Takva klima pogodovala je guruima iz
Indije sa jezik-da-izlomiš imenima i Dalaj Lami koji se okrenuo Zapadu,
boreći se za svoje političke ciljeve i nezavisnost Tibeta, povukavši sa
sobom klerikalnu konstelaciju i nailazeći na podršku Holivudske
mašinerije. Reči direktora kampanje za oslobodjenje Tibeta, “više nije
bilo potrebno reći Lasa, glavni grad Tibeta, na isti način kao
Ouagadougou, glavni grad Burkine Faso”, možda najbolje ilustruju kako
je Budizam iz teozofskih kuloara i hipi terevenki sišao u mejnstrim.
Budizam u teoriji
Teorijski nivo razmatranja Budinog učenja polazi od onog nivoa koji
spada gotovo u opštu kulturu. Robert Anton Vilson u jednom eseju
objašnjava kako je njegova ćerka “sa svojih 13 godina bolje shvatila
koncept karme nego on sa svojih 43, i svom erudicijom i psihologijom”.
To je razumljivo, on je izdanak starog sveta, apsolutni pacifizam i
vegetarijanizam “još uvek je odbacivao kao sentimentalnost”. U njegovoj
generaciji još nije bilo uobicajeno da se o lošoj karmi priča sa istom
podrazumevanom jasnoćom kao o lošem genetskom nasleđu. Bez obzira da li
u to verujemo ili ne, pojam karme uobličio se kao arhetip modernog
društva. On je potisnuo stari hrišcanski koncept kazne za grehove i
nagrade za dobra dela, iako tako shvaćen predstavlja samo zamenu za ono
što možda zvuci lepše i egzotičnije.
U realnom suočavanju sa Budistickom teorijom, međutim, polazimo od
onoga što nije ni malo prijatno i lepo, od prve “Plemenite Istine” da
je život patnja. Naučeni smo da na život gledamo sa pozitivnim
afirmacijama, tražeci utehu u onome što ga prema ličnim afinitetima
čini vrednim življenja, sitnim zadovoljstvima i površnim uživanjima,
idealima koji nas pokreću. To je jedini način na koji znamo da
izbegnemo patnju, grabljenje za onim što učvršćuje pozitivnu sliku o
nama i pruža nam osećanja koja doživljavamo kao prijatna ili umirujuća.
Životno iskustvo nismo u stanju da sagledamo iznad dualističke sprege
zadovoljstva i patnje, koja se se čini kao komplementarna zadovoljstvu.
Ono što Buda nudi odjednom izgleda ledeno, daleko i prazno. Otkrivamo
da smo vezani za svoju patnju, jednako kao za svoja zadovoljstva. Na
tom nivou suočavanja skloni smo da Budizam odbacimo kao pesimističko
stanovište.
Kontempliranjem o Četiri Plemenite Istine i Tri Univerzalne
Karakteristike (prolaznost, patnja, nepostojanje trajne suštine),
uporedo sa proučavanjem Budističke doktrine, otkriva se dublja logika
učenja o zakonu uzroka i posledice. Napravili smo pomak od new age
filozofije, teozofije i modnog trenda, preko elementarnih saznanja o
Budizmu, teorija se grana na različite sisteme od kojih svaki ima
osoben istorijski razvoj i pečat. Iz mraka izranjaju gnevna i
dobroćudna božanstva koja su se razvodnila u talismane za zaštitu i
dobru sreću, maske i kostimi jarkih boja, cimbale i ceremonijalni
rogovi odzvanjaju u harmoniji sa nazalnim pevanjem sadana. Tradicije
postoje zato što su lepe. Od Tajlanda i Burme, preko pitome i suptilne
Kine do zavejanih planinskih masiva Tibeta, Budino učenje dobija formu
i specifičnost različitih kultura. Izaberite onu sa kojom osecate
najsnažniju karmičku vezu, ili budite praktični i izaberite tradiciju
koja već postoji u vašoj okolini i pruža vam mogućnost da razvijate
praksu. U Budizmu postoji mnogo puteva koji vode istom cilju, velikoj
kosmičkoj žurci u “Čistoj Zemlji”. Uzimanje utočišta samo je
prihvatanje pozivnice.
Postavite se pred izborom kao da želite da odete u supermarket kroz
gradsku gužvu, uživajući u prisustvu drugih ljudi, ili šetajući kroz
park, uživajući u prirodi; oba puta privlačna su na svoj način, izbor
je stvar senzibiliteta. Možda će vas učitelj povući na jednu stranu, i
sledeći njega, možete da zavolite i put. Ali moj Lama ima običaj da
kaze: “Ako neko pokuša da vam proda prosvetljenje koje liči na četiri
nedelje provedene na kiši, nemojte da ga kupite”. Nemojte mnogo da
žurite i pre izbora steknite širu perspektivu. Dopustite da plod vašeg
interesovanja sazri u aktivnu delatnost onda kada osetite da je za to
najbolje vreme.
Budizam u praksi, uzimanje utočišta i preliminarne prakse
Ukoliko ste nezaređeni praktičar od vas se ne očekuje da poštujete
rigorozna pravila vinaje za monahe, ali pre formalnog prihvatanja
utočišta podrazumeva se da ste prihvatili pet osnovnih precepta
(pravila). Ona su elementarna u svim školama Budizma. Naravno, to ne
znači da ćete ići u pakao ako prekršite neko od tih pravila, samo ćete
ostati u samsari još nekoliko kalpi (vremenski period sa mnogo nula).
Tumačenja ovih pravila variraju od krajnje liberalnih do restriktivnih.
Ipak, vrlo je značajno da ulažete makar svesni napor u pridržavanju bez
preterivanja i zalaženja u krajnost, jer vam ona pružaju stabilnost
koja je neophodna za praksu i osećaj integracije učenja u vaš
svakodnevni život.
Osnovna praksa u Budizmu je praksa meditacije, zato što nam
omogućava duboki uvid u prirodu uma. Ne morate da se zamonašite i
uzmete utočište pre nego što počnete sa meditacijom. Postoje kursevi
koji će vam za 99.99 rupija ili australijskih dolara otkriti davno
zaboravljene, drevne tehnike koje je njihova tradicija sačuvala u
izvornoj čistoći, ili možete krenuti samostalno, prateći uputstva koja
ste negde pročitali. Ali mora vam se jasno predočiti šta se određenom
meditacijom postiže, jer postoje bitne razlike. U Hindu meditaciji i
Joga praksi, radi se pretežno o samodisciplini i Moći. Pranajama,
ritmičko pravilno disanje, nikako nije isto što i Anapanasati, svesno
disanje, gde je uspostavljanje kontrole kontraproduktivno. U
Budističkoj meditaciji akcenat je na svesnosti i pasivnom uočavanju
promena. Postoje i kompleksnije Mahajana vođene meditacije koje
uključuju vizualizacije i vibracije slogova. U Vađrajani osnovna je
Guru Joga, identifikacija sa umom ostvarenog Učitelja, ali nju nema
smisla raditi zaobilazeći direktnu transmisiju.
Uzimanjem utočišta u “Trostrukom Dragulju” – Budi, Darmi i Sangi,
odseca nam se pramen kose, što simbolički predstavlja nameru da sledimo
put Bude Sakijamunija koji je to isto učinio kada je otišao od kuće i
započeo život askete, preuzimamo na sebe obavezu da proučavamo i
praktikujemo Darmu i postajemo deo Budističke zajednice, Sange. U
Mahajana Budizmu uzima se utočište i u Lami, koji predstavlja
otelotvorenje učenja i ostvarenje uma koje želimo da postignemo, živu
vezu sa Budinim učenjem i izvor inspiracije.
Pre započinjanja ozbiljne prakse obavljaju se preliminarne prakse koje
se zajednički nazivaju Ngondro (prevod sa tib. “ono što predstoji”).
Uzimanjem utočišta Lama vam daje blagoslov (tib. lung) za započinjanje
tih praksi. One se sastoje od nekoliko vrsta preliminarnih praksi koje
variraju između različitih škola i tradicija. U Teravada Budizmu ne
rade se Guru Joga, mandala ponude i tome slično. Dele se na spoljašnje
i unutrašnje preliminarije, a zajednička svrha ovih praksi je
otklanjanje karmičkih prepreka koje smo nakupili, učvršćivanje namere
da sledimo put kojim smo krenuli, kao i razvijanje tehnika i veština
koje će nam kasnije biti potrebne.
Budizam je “religija iskustva”, što ga čini različitim od takozvanih
“religija vere”. On je mnogo više od verovanja u koncept izvan
racionalnih mogućnosti spoznaje i rigidnih pravila koja moramo da
sledimo kako bismo postali “dobri Budisti”. Redovna praksa je važna
zato sto je ona lepak koji učvršćuje naše tlo pod nogama, bez nje sve
što smo naučili raspada se i ponovo stvara sa istom nestabilnom
fragilnošću. U ovom trenutku su nam mozda potrebni potrebni jasni
sistemi i formalne inicijacije, ali ne treba živeti u iluziji da
gradimo nešto trajno i čvrsto. Dok ne postignemo konačno ostvarenje mi
još uvek gradimo samo kule od peska, koje će se rastvoriti u okeanu
praiskonske svetlosti (tib. rigpa). O Budizmu je možda najbolje da
razmišljajte kao o prvim jutarnjim zracima. Sunce se još uvek nije
popelo iznad horizonta, ali osećate da vidite sve jasnije, iako je
gradijent prirodan i neprimetan. Prosvetljenje je zenit vašeg dana,
kada svaka senka ulazi u svoj predmet i sa njim zauvek postaje jedno.